Нова искра

НЕЈАСНЕ МЕ МИСЛИ МОРЕ (О. Н. Чјумина) Нејасне ме мисли море И нејасни снови плину, У звуке би да се слију, Ал' у души већ умину. У мозгу ми забеласка Низ привида, несавлада, Маглених ко испар водни, Тужних као сумрак хлада. Ја далеко нешго жалим, Жудећи му с пуно чежње, Ал' — на срцу јад још дубл^и, А јаснија — немоћ тежње. Ја бих страсно све да схватим Ш го не беше до сад схватно, И вратит' бих опет хтела Све што оде неповратно.

ОН, ШТО МИ ЈЕ ДРАГ (Г. Галина) То су можда били само снови сјајни: Пут ми он показ'о, светли, моћни маг. И душа ми рече: „То је он... сан тајни, Он, што ми је драг!" Ланци му по руци, од робије дуге, У Сибиру хладном, оставили траг... Исто као Исус — страд'о је за друге Он, што ми је драг. Ја га вазда чекам... Чекам... Он ће доћи! Његова сам душом, он ми женик благ; У подвиг за ближње он ће са мном поћи, Он, што ми је драг. ...Нек су ово снови који друге чуде, Једно нек ми само даде Усуд благ: Са њиме да умрем тамо где он буде, Он, што ми је драг.

ЈА ТЕ ВОЛИМ... (М. А. Лохвицкаја — Жибер) Ја те волим као море шго сунчани рођај воли, Као нарцис, валу склоњен, хлад и блесак тихе воде, Ја те волим као звезде онај златни месец холи, Као песник дело своје, чедо снова и слободе. Ја те волим ко што воле лептирице пламен бујни! Од љубави изнемогла и од жудњи што се роје Ја те волим ко што воли виту трску ветар нујни, Је те волим целом вољом, свим струнама душе своје. Ја те волим ко што воли сањарија сва дивота: Више сунца, више среће, и пролећа и живота! Р. Ј. Одави^.