Нова искра

— 43 —

О. ИВЕКОВИЋ: ПОВРАТАК С ПАШЕ.

МОЈИ ДАНИ ИЗ ЈЕДНИХ ЗАБЕЛЕЖАКА

... Октобра 1908. икако не могу да се сетим, који је дан данас. Мислио сам дуго, али баш ни по чему не могах да се опоменем. Валзда зато што су ми сви једнаки: ређају се једаи за другим празни и шаблонски, као посмртни говори на погребу каквог ништавног државника. И овај је дан освануо без сунца и светлости; небо мамурно и сањиво, као да је целу ноћ лумповало са мојим суседом, пијаним кројачем. Из прљавога дворишта, у које гледа прозор на мојој собици, подиже се неко влажно испарење, које личи на маглу и дрхти у ваздуху над опалим лишћем, љускама од лука и кромпира и другим ђубретом, што се ваља свугде по каљавом, изривеном патосу. Прво што сам чуо од јутрос била је, као и обично, свађа у кројачеву стану. У овој дугачкој, ниској кућици са широком стрехом над прозорима, где су станови од с-обе и кухиње, и вра,та до врата, човек мора све и да чује и да види. И као свакога јутра, свађа се претварала у тучу и најзад завршила уњкавим и отегнутим јецањем кројачеве жене и плачним прекором, који су већ знала и сва деца на читавих десет улица унаоколо: »Што се бијеш! Што си такав!.. Ја сам дванаест мачића одранила, па ни једно нисам ударила. Што се бијеш!..« Треба седети, читати и спремати се за испите, а ја још непрестано никаква импулса ни воље за

то. У мојој давно неокреченој собици исто је као и напол>у: мирише на влагу и осушеио лншће. Газдарица ми одавно лежи болесна и готово без престанка кашље и стење у полумрачној кухињи и зато моја соба већ дуго није видела метлу и пајалицу. По поду се вал^ају изгужване хартије, попушене цигарете и старе новине; на столу за којим радим пуно је мрва од хлеба; по прибелешкама пепео од цигарета и изгорела палидрвца; по књигама и између њих прашина и неколико увелих цветова, које је попао плесан; а на полици више стола паучина и по њој крила и љуске испивених мува. И усред тога нереда, што је тако далеко од свега лепога и хармоничнога, ја треба да седим и студирам предмет, у коме се готово на свакој страни говори — о естетици. Кад опет хоћу да устанем и мало одморим око, ја немам где да погледам. Напол>у гмиже мутна и туробна јесен, вуче се из дана у дан као какав болесник, каља земљу и оставл>а за собом разголићено дрвеће и агонију. Нигде ничега лепог и пријатног. И ја се чис/го плашим да погледам кроз замагљени прозор. А раније, док су још дани били светли н тек зарудело лишће златили сунчеви зраци, и иебо се смешило, опет нисам смео никуда да погледам. Спроћу мога прозора, под стрехом уз коју се пужала закржљала дивља лоза, седео је од јутра па готово до мрака један туберкулозни болесник. То је био син мога другог суседа, некаквог камараша у солари, кога су посведневно изводили