Нова искра

— 45 —

ПРВИ МЛАДИ БУГАРИН, КОЈИ... — ИВАН ВАЗОВ Али да испричам по реду.

Једног празничиог дана враћах се из улиде Дариградске (доцније Цара Ослободитеља) из шетње по Кнез Борисовој градини и сврнух у дуванџиницу према дворским вратницама да купим цигара и да мало поседим. Са тога места поглед на улицу врло је занимљив за свакога који воли да посматра. Ројеви аристократски обучене господе и накићених дама пролазе предвече поред дуванџинице, одлазећи у горњу градину илп враћајући се из ње. Ту је ирави БосФор, кроз који протичу вали све сујете целе престонице. Ту се сусрећу, пролазе и здраве се виши редови СоФијскога друштва; ту су представници моде и раскоши, изашли на уживање или показивање, погледајући се задоволшо и крадом у велика изложна стакла. Ко кроз овај излог посматра Софијски свет, паћи ће да је СоФија срећни Елдорадо, што нревире у богаству, блиста од великолепности н красоте. Али нека буде спреман и за горка разочарања, чим се одлучи да пође дубл>е иза тих сјајних декорација, у забачене стране ирестоничког живота. Ту је једно читаво мутно море сиротиње, пропадања, срамоте и лености... Али ја сам тада гледао само декорације. Удубљеп у посматрање те гурњаве китњастог и шареног мравињака, ја тек доцније запазих у дућану и неког непознатог господина, који нешто живо разговараше са дуванџијом. Непознати је био младић од каквих својих двадесет п пет година, сивих очију, русав, са

ваки мисаони ум забринуто прати у нас развитак једног друштвеног и народног зла, од којега се свакп плаши, али му лека нико не налази. Паничан страх одрада! Живот наш од ослобођења тако се развијао, да он то зло не само не задржава него му ствара чак и врло угодно ' Ш тле. Кућа, школа, касарна, политичке иартије спремају госте за државну трпезу, X васпитавају умове и изазивају прохтеве у томе иравцу. Широка попришта за физички, корисни и независни рад презиру се и остају само за оне којима је бугарско небо туђе. .. Жудња за лаком каријером у чиновништву, то јест за »државним јаслима", усађује се још у дечје душе. Родитељ, који воли децу своју, бледи и при самој помисли, да би му син могао бити земљорадник, занатлија илп трговац, и неће зажалити никакву жртву само да би га могао спремити за чиновника. Сваког дана напушта се у нас по једно рало, испражњује се по једна занатлијска радионица, затвара се по једна трговина. Све младо и кадро бежи у службу. Држава губн здраве руке, здраве умове, здраве снаге, да би се увеличао број гладних трбуха око државног буџета. Нека ту појаву објашњавају политички економм као природну у народима који иочињу да живе новим политичким животом — то ниак остаје један тежак проблем, који плаши. Ето због чега сам преживео неколико тренутака истинске радости, кад једном видех младог, бујног, снажног Бугарина, који...