Нова искра

— 46 —

ситним, маљастим лицем, обучен у скромно, али добро скројено одело. У тој физиономији не беше ничег нарочито јасног ни изразног, била је сасвим безначајна. Са његове спољашњости нажња ми пређе на његов говор, који је водио распаљено. И даље је причао дуванџији о Јзредмету што га је, несумњиво, много занимао. Почнем слушати и ево шта сам чуо од његова живог говора: Тај се младић жалио на гоњења која трпи од једног аустријског Јеврејина, јединог престоничког Фабриканта за војна седла и разне коњичке и јахачке приборе. И он је био отварао седларску радионицу. Девет месеца нарочитоје учио седларски занат у некој Берлинској Фабрици за такве творевине, где је био савладао и проучио све тајне те вештине. Али овај престонички Фабрикант, уплашен од супарништва, поче да води сплетке у кожарском еснафу, у којему је био члан од утицаја, те изради да се затвори тек отворена радионица. Младић беше ожалошћен и увређен због такве неправде. Имао је од Берлинске Фабрике сведоџбу за мајстора и предлагао је да му радњу одмах затворе, ако се у њој нађе ма једна једина рђава израда. Али никог није било да га чује, а није имао никаква јача леђа, на која би се могао ослонити ради помоћи и заштите.

Ова проста историја беше ме заинтересовала колико и зачудила. Шта? Зар један здрав, млад и несумњиво образован Бугарин да се одлучи, са толико заузимања и напора, на занатство, када је све то могао употребити да добије службу — најлакше, најприродније, па, како се то мисли, и најчасније поприште у нас? И да се за све то тако упорно заузима, при тако немилосрдним погодбама? Од каквог ли је теста умешен тај младић? Са које ли је планете пао? Моја недоумица била је тако велика, да нисам могао веровати, да се он одиста одлучио да буде занатлија, а да није пре тога огледао сва средства за улазак у чиновништво, и да је тек после потпуног очајавања у успех прибегао овој одлуци. Нисам се могао уздржати, а да га не упитам, и ако сам се мучио да не издам своју горку иронију, која се крила у мом питању: —- Зашто нисте нре тога покушали да добијете какву службу, која би Вам приличила? Он ме погледа изненађено својим живим очима: — Већ сам био чиновник, господине, али захваљујем... Последње две речи додаде са неким нарочитим изразом на лицу, а што ми остаде нејасно. — А, били сте чиновник? упитах га, а у души честитах самом себи за вештину у бугарској психологији. — Четири године. — А где?

— У Министарству Војном. Служио сам у економском одељењу. — Па вас отпустили ? — Не, изашао сам по својој вољи. — Чудновато. — А зашто? Више сам волео занат. — Још чудноватије! — Уверио сам се, да у чиновништву нема иапретка: шта да радим са 250 лева? Можеш остати и десет година, толико ти је ■— више нема... А могу се једног дана наћи и на улици —' Ј е Р У иас служба није ништа сигурно. Зар не? Докле ми је говорио те невероватности ; младић порасте у мојим очима. Учини ми се, као да угледах неку племениту енергију која му пламти у очима; чак му и лице постаде пријатно, лепо. — А зашто сте изабрали баш седларски занат? —■ Па кажем Вам: служио сам у економском одељењу војног Министарства. Ту сам имао прилике да видим колико се зарађује на томе послу, јер су поруџбине веома велике, купују и коњички оФицири. А у Софији , знате, има само једна седларница. Посла би било и за три. Са новцем, што сам га уштедео од плате, дигнем се и одем у Берлин. Нека други буду државни чиновници... Многи каваљеристи, који ме познају, обећаше да ће код мене поручивати. Ја тражим посла, господине, посла! Не, нисам веровао својим ушима. Тада се окрете дуванџији и настави живо: — Али врат нећу савити... Шалим само што немам заштитника, да се за мене заузме код председника еснаФа. Седларство овде није монопол само за једног туђег поданика. И ја имам нрава да зарађујем хлеб. Ја сам бугарски грађанин. У мени је све више расло поштовање према овом младом Бугарину. Пронашао сам у њему једну душевну моћ, каква се ретко налази у нас; нађох први пут младића, који улази у живот храбро и са вером у себе, иоуздавајући се једино у своју снагу, у поштени рад, да себи извојује независан живот. Са задовољством посматрах његове бујне покрете и ситно лице, које постаде тако умно и симпатично, лице првог младића који не жели да буде чиновник и који, ето, ради заната напушта и службу, без предрасуда и лажног стида наше омладине, кадгод је реч о раду. Био је задобио све моје саучешће. Дође ми да устанем и да му са нризнањем стиснем руку. Наумим да се заинтересујем о његовој судбини и да му номогнем, чим будем са људима од којих зависи његов положај. Тај ће ми рад бити право задовољство и бићу срећан ако успем. А како и да се не заузме човек за једног таквог Бугарина, како да не помогне једном таквом огледу у неједнакој борби са злим намерама једног туђина? Баш у том тренутку показивао је своју сведоџбу дуванџији, читајући му нешто немачки из ње.