Нова искра

— 47 —

— Ви знате добро немачки? приметих ја. — Доста, колико ми треба! одговори он. — А одакле сте? — Из СоФије. — Јесу ли Вам живи родитељи? — Умрли су. — Ви сте самац? — Да. Па као да се присети, додаде: — Верио сам се пре недељу дана. — И да Вам се баш сада догоди та пепријатност! Ја сам уверен, да ће се ваш посао добро упутити, и зато ћу се искрено радовати. — Захваљујем. — А где сте научили немачки? упитах га, када видех да меће у цеп своје немачко сведочанство. — Овде. — Практички ? — И практички и у школи. — То јест, у гимназији? — Не, у јеврејској школи. Изненадих се. То ми се не допаде. А он ме погледа зачуђено, па ми врло просто рече: — Ја сам Јеврејин, господине. Са бугарског превео Н. К.

И. МЕШТРОВИЋ:

СПАСИТЕЉ.

• !"

ЗИМЊЕ ЈУТРО

ш

Буди се јутро... На ведром челу међ светлом косом венац је сплело руменог цвећа; по лицу белу шири се осмех и блага румен: од њега одсев захвата цело небо и земљу, а као грумен бисера чиста Даница блиста у коси светлој.

Мир лебди гором... Док покров снежни обвија доље, брегове, села; док зима греде и ход јој нежни не буди виле, — сурови ветар у смету спава. Природа цела у сан је пала. Спава и ветар снивајућ' цвеће и премалеће у сну дубоком.

Стеван Шумкарац.