Нова искра

— 33 —

БЕОГРАД, ФЕБРУАР 1911. ГОДИНЕ

Власник, Живојин 0. Дачи+1 Краља Александра улица број 26.

„Нова Искра" излази сваког месеца. Цена: на год. 16, по год. 8, четврт год. 4 дин.; ван Србије: на годину 10 Фор. или 20 дин. у злату. Претплата и све што се тиче администрације- шаље се власнику „Нове Искре", а рукописи уреднику. Рукописи се не враћају; накнадно тражење појединих бројева извршује се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

Уредник, Риста Ј. Одави-ћ Капетан - Мишина улица број I

ЈОН МАЂЕЈКО МИЛОШ П. ЋИРКОВИЋ -

пп су долазилн редом, један за другим, у дугачкнм редовима, којима као да нпје било краја. Тромо н лено вуклн су своје уморне ноге у грубим, поткованим чизмама, којих је тамни звук био сличан лупи добоша при спроводу заборављена покојника. Долазили су одоздо, из окна, на белу светлоФт топлога дана, на чисти и благи ваздух свеже вечери. И тек са пзласком њиховим и рудник као да се будио. Сакрпвен у јаруге и провалије последњег повијарца високе планине, са својим ниским, трошним кућицама и огромним, црним димњацима својих иостројења, изгледао је оп као какво огромно мречно чудовиште, чије хладне чељусти свакога јутра приме стотинама бедних радника, да их опет у вече врате измождене, малаксале, без снаге и живота. А радници су и дал^е придолазили из мрачнога окна. Мокри и каљави, поцрнела одела, пуни нечистоће и отпадака од црне и влажне земље, једва се нрихватали трошних столица и седали за порабоћене столове. Крчмар, сељак ГТлпја, стари и погурени чичица, ишао је од стола до стола и приносио им литре рђаве ракије. Сви они говорплн су исто тако лагано, мрзовољно и лено, као да је и језик услед умора њихове снаге постајао непокретлшв и неспособан за своју обичну Функцију. И у овој чудној мешавини српског, немачког, талијанског и влашког језика ретко би који дубоки глас некога од наших сел^ака нарушио ову монотону и досадну тишину. II тек пошто би се литре све више празниле и у крчми почео све јаче осећати несносни задах од ракије и дувана, и говор њихов постајао је жпвљи, јачи п гласнији, и од нејасног мрмљања, сличног зујању пчела, достизао своју обичну виснву, када се испрекрштано говорнло о свему

и свачему, и када више нико никога није разумевао. У углу испред прљавог келнераја, за једним округлим столом било је много живље но за осталнм столовпма. Ту је седео у друштву неколико наших сељака, старн рудар, Немац, Франц. Био је то старац око шездесет годииа, сед и зборан, али још увек са веселим, ведрим погледом, и увек насмејаним, по готову детињим лицем. И ако је скоро цео свој век провео доле у окну, под црном и тешком земљом, на њему су се најмањи могли опазити трагови тешког и напорног рада; на против, ако је тешко расиоложење измучених радника ваљало разведрити шалом и живошћу, мајстор Франц је био први ту. И одиста, његова ведра шала, његово увек насмејано лице и жива и весела његова природа свагда су утицали на душевно стање ових мученика, и они су бар за кратко време заборављали сву тежину горке судбппе и заједно са Францем смејали се, иевали и викали као најзадовољнији људИ под сводом небеским. Само је један од њих, а који се редовно виђао у друштву Францову, седео на своме месту као какав камен, мрачан и натмурен као пуста ноћ, потонувпш у своје мисли, мртав по изгледу и за свет и за људе. То је био ранији радник у руднпку, сељак из оближњет села, Јон Маћејко. За време рада у руднику, а при паљењу једне мине, буде Маћејко ужасно онакажен, оставши богаљ свог целог живота, и не могући више силазити у окно. Том приликом поломљени су му и однесени прсти на обема рукама; лице изгорело и лево око исцурело, преко десног ока пак павукла се нека бела скрама иједва даје на њ могао назирати; залисци и коса више чела спржени и однети, те је затегнута опечена кожа давала слику одвратности. Све то са његовом