Нова искра

— 81 —

Б. ВУКАНОВИЋКА: У ШУМИ.

ЗДРАВИ ПОЈМОВИ — роман И. Н. ПОТАПЕНКА (НАСТАВАК) Ухватих је за обе руке и жарко их ижљубих. Додадох: — На пуну недељу дана! Али ја сам знао да је то, може бити, за врло дуго време. Нађењка ме је гледала зачуђено, у мом опроштају запазила је нешто необично. Зато ме је ваљда и пољубила у чело. Ана Гавриловна гутала ме својим упитним погледима пуном недоумице. Пошао сам одлучно, не осврћући се, замагљене главе, пригушеног даха. Али чим сам чуо звиждање локомотиве и похитао да уђем у воз, — срцу ми је одлакнуло. На мене уопште врло добро утиче путовање. Осећај привезаности за место и за обично интересовање, спојено са тим местом, ишчезава, те се осећам, у неку руку, као птица у слободи. Чим је воз пошао, ставио сам себи питање: куда ћу? У град ме није вукло, јер у њему нећу

аш у пет часова полазио је воз после обедног прекида. Опростио сам се са својим дамама тако просто, као да одлазим на два три сата. Али када се, учинивши корак два иза баштенског уласка, окретох још једном да видим Нађењкине очи, срце ми се стеже од жалости, сузе ми почеше грлу надирати. Нађењка је стајала на, прагу баштенског уласка, жмиркајући од сунца; била је тако свежа, тако лепа у свом лаком љубичастом оделу. Ана Гавриловна гледала је кроз дрвену решетку на огради. Пођох корак уназад и осетих како ми ноге малаксаше, те бејах готов да се занесем. Али се за времена савладах, страшно се напрегох и изговорих гласом јачим него што је требало: — Збогом, Нађук!