Нова искра

— 86 —

завладала лотауна неодређеност у располшкењу. Требало је то расположење упутити на потребну страну. До' десет часова остао сам потпуио сам. Сео сам за лекције и простудирао дваестак страна Кривичног Права. Било што било, овај испит, што ми је још једини остао, требало је да свршим. У десет дође Кремчатов и поче причати о својој посети. Није му пошло за руком да се »разговори®, затекао је Турчанинове у врту, а с њима је био и некакав дебељко, којему је био представљен као каквој важној личности. Дало се лако видети, да тај дебељко игра код њих неку улогу пуну поштовања. По презимену је — Масловити. — Који Масловити ? Да штје што род оном познатом милионару? — Баш сам тај милионар. Кремчатов учини један покрет пун презирања. Жали што га није пређе знао, јер му не би показао толико иажње. Никако ие може да трпи те ужирене набобе. Учинило му се, да су га примили хладно. Нађењка га је упитала, да ли нисам код њега одсео? Одговорио је дајесами да се спремам за испит. Није било сасвим јасно, из којих је разлога и зашто дошао. У души је слао Масловитог до ђавола, али се Масловити раширио у наслоњачи и не мислећи да оде. Када је до последњег воза било остало још свега четврт часа, поче се опраштати и саопшти Ани Гавриловној, да би јој имао казати две три речи. Отидоше у страну. — Је ли истина, да се Андреја Николајић не жени Надеждом Алексјејевном? упита он. Ана Гавриловна поче некако чудно шарати очицама. — Је ли Вам то он сам казао? упита она са своје стране. — Да, јесте... Дакле, истина је? — Ако је то он казао, онда мора бити да је истина. Он никад не говори напразно. Захваљујем Вам, Ана Гавриловна. Одлично сте ме проучили и врло добро познајете моје особине. После тога, почела је снажно стезати руку моме пријатељу, као да му је захваљивала за ту вест. То га је било изненадило. Нађењка

је седела готово без речи, била је бледа и, изгледа, осећала досадност. Кремчатов се врати у град, иознат са том ствари исто онолико колико је био и пре посете. Али он је ипак своје учинио. Знао сам да је тамо почело врење, а толико ми је само и било потребно. Сасвим сам јасно замишљао, шта је све тамо могло бити после одласка Кремчатова. Масловити је и даље седео, већим делом ћутећи, јер се уопште и није одликовао лепоречјем, и очима је прождирао Нађењку. У осталом, тога је вечера, разуме се, говорио више но обично, био одрешитији и самоуверенији; на то је стекао нрава актом код нотара, што је у његовим очима било од огромног значаја. Али Ана Гавриловна старала се на све начине да га што пре отправи кући. У њеним је грудма превирало. Једва је чекала да се разговори са Нађењком о свему што је чула од Кремчатова. Непрестано је зевала, старајући се да што више разглави вилице, само да би то и Масловити приметио; говорила је да Нађењки не прија тако дуго бављење на ваздуху; на послетку Иван Јевсјеић осети да жел,а за спавањем надвлађује његову страст и опрости се. — Знаш ли, шта ми је рекао Кремчатов ? упита она Нађењку, тек што се заклопише баштенска врата за поштованим младожењом. Андреја Николајевић био код њега и рекао да се покварило твоје венчање с њим и да се тобом неће оженити!.. Нађењка, разуме се, плану па се утиша. Изјавила је, да ја то не бих смео казати и да је Кремчатов, као и обично, несавесно слагао. Али Ана Гавриловна не нопусти. Овога нута веровала је Кремчатову, јер јој се тако хтело. Нпје могућно да се измисли и таква шала. — Али, мама, то већ није лено! Изгледа као да нисте од раскида нродати ме Масловитом! Страшно се срдила, узбуђивала и говорила да то неће бити, а ако бих ја доиста учинио ту подлост (т. ј. одрекао се ње), она ипак неће поћи за Масловитога. Била је изван себе. Ана Гавриловна није одговарала нити је уверавала, јер је била веома вешт дипломат. Оставила је да јој се кћи сама насити узбуђења. Све је то, по свој прилици, тако било.

(Наставиће се)