Нова искра

— 87 —

ПРОЛЕТЊЕ МЕЛОДИЈЕ ГОРКИ који с њима разговара. Ја сам, на пример, дворски врабац... Баш тада изби иза димњака млад чавчић и рапортира: »Прислушкујући пажљиво, по дужности, разговоре становника ваздуха, воде и земљине унутрашњости, бадро мотрећи њихово понашање, имам часг јавити, да цајзлови брбљају вазда о којечему и дрско шире вест да ће се природа ускоро обновити и подмладити ! <( — Џив-цив! узвикну врабац, узнемирено посматрајући весника. А чавка расположено климну главом. — Пролеће је већ било, и не само једанпут, рече врабац. А пгго се тиче обнављања природе... у самој ствари било би пријатно... ако се то догоди према допуштењу оне власти у чију надлежност спадају те ствари! — Фа-акт! рече чавка, благонаклоно погледавши беседника. — Поред горе изложеног дужан сам додати — настави чавчић — поменути цајзлови изразили су и незадовољство због тога што су потоци, из којих гасе жеђ, као нешто мутни. Неки од њих чак сањају и о некаквој слободи ! — А, то они увек тако! уилете се стари врабац. То долазе од њихове младости, а није ни ио чему опасно. И ја сам некад био млад, и ја сам некад сањао о... њој. Разуме се, најскромније сањао... Па ето, прошло је као да никад није ни било. Дошла је она друга »она«, она више реална... хе-хе-хе!.. и знате, више пријатна, много потребпија врапцу... хе-хе! — Хм! зачу се дубоки грактај. На гране се спусти уважени државни саветник гимил. Милостиво поздрави на све стране и уђе у разговор. — Е-хм! опажате ли, господо, како ваздух мирише на нешто ? Е ? — Јесењи ваздух, екселенција! рече врабац. А чавка спусти главу у страну и гакну звуком нежним као овчје блејање. — Хм-да! Јуче при картању исто је поменула и по прецима поштована совуљага... Вели: »Мирише на нешто! (( Ја јој одговорих: обратићемо пажњу, мирисаћемо, дознаћемо! Паметно, хе ? — Тачно, екселенција!

МАКСИМ

рт је испод прозора моје соое. По голим багремовим гранама скакућу врапци и живо разго, варају а на ивици крова чучи поштована чавка и, слушајући разговор сивих тичица, важно одмахују главом. Топли ваздух, пун сунчаног сјаја, доноси ми у собу сваки звук. Чујем тихи и лагани шум потока, чујем мирни шумор грања, разумем о чему гучу голуби на венцу испод мога прозора. Заједно са ваздухом у душу се моју улива музика пролећа. — Џив-цив! џака матори врабац, окрећући се своме друштву. — Ето, опет дочекасмо пролеће! Џив-џив! — Фа-акт! Фа-акт! — грациозно опружујући шију умеша се чавка. Ја врло добро познајем ову солидну птицу: она се увек изражава кратко, никада друкчије, и увек одобравајући. Пошто је од природе глупа, она је још и пуна страха, као и све чавке. Њеи је положај у друштву одличан и сваке зиме приреди ма какву добротворну забаву за голубове. — Знам и врапца: и ако изгледа да је лакомислен на чак и либералан, он је, у самој ствари, увек ирибран и на своме месту. Он скакуће око чавке с пуно поштовања, али у дубини душе има утврђено мишљење о њој и зна колико она вреди. Покадшто испричаће и по какву пикантерију о њој. А на венцу испод мога прозора млад кочоиеран голуб најтоплије уверава младу голубицу: »Умрећу! Умрећу од разочарања, ако не примитп моју љубав! <( . — А знате ли, госпођо, да су већ дошли цајзлови? — Фа-акт! — Долетели па заџакали, узнемирили се и цвркућу!.. Страшно немирна птица! С њима дошла и сеница... као и увек... знате... хе, хе! Јуче, молим вас, питам једну у шали: »А већ дошли, драговићу мој ? (( Одговори ми дрско... У тих птица изгубило се свако иоштовање према чину, звању и друштвеном положају сваког оног