Нова искра

— 91 —

ГОВОР Г. АНДРЕ НИКОЛИЋА председника Народне Скупштине о великом српском просветитељу Доситеју Обрадови"ћу, на СХП саст. Нар. Скупштине, држаном 26. марта ове год.

Господо, молим вас за одобрење, да данас ие иаставимо рад. Данас је један свечан дан за српски народ. У црквама Краљевпне Србије, у црквама српских земаља, данас се чини помен Доситеју Обрадовићу. У свима школама наше земље, а врло вероватно и у многим школама других српских земаља, данас наставници омладини и ђацима причају и иредају о животу и раду Доситеја Обрадовића. Ја мислим да ће и Народна Скупштина једногласно пристати да прекинемо данас свој рад, те да се и она, као представник српског народа, придружи овој свечаности прослављања великог српског просветитеља. Господо, то је један од особито дивних призора, гледати како се једно сироче занатлиско, које је у најранијем детињству остало без оца, које никаквих средстава није имало ни од своје куће, ни од свога друштва, подигло до степена да буде љубимац целога народа за живота и да и данас, на сто годпна после смрти, буде љубимац целога српскога народа. За Доситеја Обрадовића могло би се рећи у две трп речи: да је рођен као сироче, да је, како се вели у старим књигама, »Својим трудом, вса приобрел", да је све сам себи стекао; да је у потпуном смислу оно што се зове 8е1! тас!е шаи, човек, који је сам себе израдио. Могао би се живот његов свести може бити у две до три речи: рођен у малом месту, пострижен у малом манастиру, својим трудом, својим радом, подигао се дотле да буде назван од целога народа за све време рада и данас, великим просветитељем. У седамдесет година живота, последњих 30 година, године зрелога доба дао је српској књижевности. Рад је његов био дочекан од народа увек најбоље, а и садржина Доситејевих дела сведочи да се народ није варао кад га је означио као свога љубимца. Није прилика и не треба и неће се тражити од председника Народне Скупштине да улази у појединости тога рада; али ја вас молим да само две три главне црте његова рада смем поменути. Оно што је по свој прилици најважније, то је, да је Доснтеј први написао књигу на сриском

народном језику. Кад се он родио, тих- година или није изишла ни по једна књига или је излазила по једна или две. За све време док је он растао, он од књижевности српске није могао имати користи и управо прва књига коју ће Срби моћи читати, то је она књига коју ће ово сироче занатлиско написати 1783. године, на 41 — 42 године после рођења. То је прва књига, коју су Срби могли читати и разумети. И у том је једна од великих Доситејевих заслуга, јер ако је књижевност на народном је шку, онда књижевности и има, а ако је књижевност на језику који је народу туђ, онда књижевности има за један врло мали и врло ограничен круг људи. Господо, ја мислим да ни један говор о Доситеју не може бити тако леп, као што би био говор онога који би вам само читао оно што је Доситеј писао. Ја вас молим за допуштење да вам бар главни Доситејев поглед на језик његовим речима кажем. Допустите ми да вам прочитам једно место. Поменув, како људи који мисле да се не мора писати на народном језику, саветују да науче књижевни језик они који не знају, он на то одговара овако: Ђ Нек науче.... то је ласно рећи, али није учинити. Колико је оних који имају време и сиособ, за научити стари књижевни језик ? Врло мало! А оишти ирости диалект сви знаду, и на њему сви, који само знају читати, могу разум свој иросветити, срце иобољшати и нарави украсити. Језик има своју цену од иолзе, коју узрокује. А који може више иолзовати, него оишти целога народа језик а ? То је речено 1783. године, пре 130 година. И после тога кад је ово казано, још за дуго и дуго времена, важност и тежина речи није се осећала. Друго, што одликује Доситеја, то је оно што би се могло назвати рационалност, критичност, ослањање на свој разум, неподавање традицијама, неподавање предрасудама, оно што он вели: Ђ Сверху свачеса размишљати сс , о свачему својом памећу мислити. Ви ћете бити добри да ми допустите да вам нешто и од тога цитирам. Говорећи о своме животу, о томе како је запао у погрешан правац при читању живота светих, он долази на оно што је главна мисао његова: да тражи критичност, да тражи оно што он зове здравим разумом. Пошто је испричао један од тежих случајева г.лупог неразмишл^еног веровања, он наставља овако: »Они који не знаду иак верују оваке згадне и срамотне фабуле, њима Ие милостиви Бог за