Нова искра

— 70 —

огледала погледам се и видим евоје бледо лице и светле очи. Усне и руке су ми нервозно дрхтале. Ја се унлаших од себе. Изађем у двориште, наслоним главу на чесму, покривену снегом. Хтела сам да мучим и кињим себе. Дрхтала сам од зиме у лакој блузи и летњим ципелама, али се не макох с места. »Маро!« викну ме муж из предсобља и ја појурим уза степенице у кућу. Гост се праштао и ја му пружим руку. Он је прихвати и стиште силно. Хтела сам викнути од физичког бола. Погледа ме топло и нежно, а ја поруменех као шипарица и оборих очи. Није то први пут, да ми он стеже руку и да ме гледа нежно и дуго. Чини он то већ врло давно, а ја трпим, јер га волим. Његова пажња и љубазност према мени усхићују ме. Он ме стално ирати кући са шетње. Говори ми пријатне ствари, доноси ми књига, препире се са мном о разним друштвеним питањима. Често се враћамо заједно из чаршије. Он држи мој разапети кишобран. Ћеретамо весело и не смета нам киша ни раскаљане улице. Ја идем поред њега сва срећна, лако скакућем преко барица. Дижем очи и сусрећем се са његовим погледом. Ватра ми пали образе и ја корачам живље. И тако скоро сваки дан. Мој муж је знао за наше разговоре и шетње, али им није придавао Бог зна какав значај. Ја сам у кући радила као и пре, али сам се дуже задржавала пред огледалом, намештајући своју непослушну косу. Облачила сам се са већом пажњом и моја спољашност као да се променила. Моје тело као да је постало виткије, коса светлија, очи пуне топлоте. Ја сам то примећавала и стидела сам се тога. • Пролазећи кроз собе, мени је нелагодно и непријатно. Осећам као да губим равнотежу. Стидела сам се од свога мужа, деце, служавке. Као кривац обарала сам очи за најмању ситницу. Скоро нисам ништа јела, а ноћу сам горко плакала и кајала се, али у јутру отварајући очи опет мислим на њега, протежем се у постељи и дочаравам његову слику и он ми се јављао увек у свом дугом капуту са шеширом у руци, нагнуте главе, гледа ме нежно и тужно. Ја се плашим тог погледа, скачем из постеље, стојим босонога и дрхћем од зиме. Када мислим, да сам себе довољно казнила, облачим се и нехотице мислим опет на њега. Ја осећам да је моја љубав бескрајна, ја сам срећна што га гледам и ништа више ,не желим. Ја сам чак чула, да се он жени, али ме то није бунило. Говори се о томе већ годину дана, а ништа се не свршава. Ја никад не почињем разговор о томе, а он никад не спомиње своју женидбу. Имао је рођаку, младу девојку, која је често долазила, мени. Једном приликом, када се праштала са мном, пољубимо се као и обично. (Он је био такође код нас). Скочио је одмах, полетео њој и пољубио је у уста, затим ме је погледао дугим, дугим и нежним погледом. Ја сам црвенела и бледела. Он је такође био блед, узрујан. Ходао је по соби, гледао кроз прозор, за тим

узе шешир п одјури без опроштаја. Како бих радо оног тренутка привукла његову главу на своје груди и обасула је пољуицима, заборављајући на цео свет. Та зар немам и ја права, да живим и да волим. Бацим брзо огртач на рамена, метнем немарно шешир на главу и без рукавица пођем као луда каљавим београдским улицама. Фењери су жмиркали, облачно небо као да додирује земљу. Влага извире из кућа, из неба, из камена. Ја ндем оборене главе, тетурајући се као пијана. Страшни очај ми кида душу. Бежала бих, али куда? Идем несвесно, станем пред којим излогом, али не видим ништа. Оиет крећем даље полако, млитаво. Ветар ми мрси косу и скида шешир с главе, а ја идем, идем без циља. Дођем до Батал-Џамије, застанем и кренем натраг. Неко улично мангупче продера ми се иза леђа, ја уздрхтах од главе до пете од неког необјашњеног страха. Убрзам кораке и пођем према кући. Близу каније угледам њега. Он се не зачуди кад ме опази. Скиде шешир и поклони се. »Тражио сам Вас <( , рече иромуклим гласом. »Имам да говорим с Вама <( . Ја се загрцнух од узбуђења. »Изволите! с( рекох прилично чврстим гласом и пружих му руком на кућни улазак. Он пође за мном у мрачно предсобље, где заиштем лампу од служавке и уђем с њиме у собу. Збацим једии.м наглим покретом шешир и огртач, загладим косу п застанем пред њиме одлучна и јака. »Стојане, шта имате да ми кажете ? Реците отворено! <( Он пређе руком преко косе, ноче ходати нервозно ио соби, ја седнем у наслоњачу и подупрем руком своју бедну главу. Он приђе окићеној, божићњој јелци, која је још стајала лепо украшена, чупну једну гранчицу и окрете се нагло мени. Ја сам пратила сваки његов покрет укоченим погледом, а кад се он окрете, ја се ухватих од бола за груди. »Госпођо« рече он, трудећи се да му глас буде што јаснији: »ја више не могу долазити к Вама. Ја Вас волим; али као поштен човек морам се уклонити. Морам то учинити због Вас, због Свете и због себе <( . Ја скочих узрујана са наслоњаче. »Ви се дакле жените? <( . »Да, ја се женим«, рече смело. »Дакле због тога та велика дужцост. Зашто се нисте пре уклонили. И Ви још тврдите да ме волите ! <с . »Ја Вас волим и то силно волим, — рече он -— али ствар је давно отпочета, и ја не могу натраг, не могу због девојке, због њезина оца, који ми може каријеру упропастити". »Не! викнем иакосно: Ви или волите ту ружну, глупу девојку или се продајете«. Он седе поред мепе и покуша да ме ухвати за руку. Отргнем руку и помакнем се даље. »Преклињем Вас, дајте ми руку и саслушајте ме. Ја вас волим, волим силно. Да сте Ви девојка, ја бих знао шта бих. Али Ви сте жена