Нова искра

117

ЗДРАВИ ПОЈМОВИ — роман И. Н. ПОТАПЕНКО (НАСТАВАК) — Каква жена? изненади се он. Јадничић, сасвим је и најневиније заборавио своју јучерашњу измишљотину. Нисам га у том хтео и нарочито хватати, већ само упитах: А кад ће Вам бити свадба? — Ове недеље, мислим!.. А Ви се, дакле, сасвим разишли? -— Сасвим. — Па зар Вам није жао ? Ви сте тако волели Надежду Алексјејевну. — Мене само боли када ми секу прст или ваде зуб. Мислим да је Кремчатов искрено зажалио гато сам ту Фразу рекао ја а не он. За њега је била необично еФектна, те се не бих смео заклети да је неће ма кад употребити као своју. — А какво је време? упита Кремчатов. — Дивно, сунчано. — Е, треба устајати. Знате, ми смо уметници робови времена. Треба се користити светлошћу. Ићи ћу одмах на студирање...

адао сам се и у сваком случају очекивао питања, па можда и састанак. Али сам био одлучио — да састанка не буде ни у ком случају. На питања боље је одговарати Фактима. Сутрадан изјутра нашао сам себи две собе и преселио се у њих. Када сам полазио, Кремчатов испружи главу испод покривача и упита ме, шта значи то моје рано буђење? Позовем га на чај због свог новог насеља. Он се, као гостољубив домаћин, расрди због тога. Због чега се то селим? Зар је код њега мало ваздуха ? — Па дабоме! рекох му: Ви сте човек ожењен, може Вам доћи жена...