Нова искра

— 118 —

И доиста скочн са постеље и поче се брзо одевати, умивати. —• Ух, каква глупост! Колико сам дпвиих [готеза проспавао!.. Какво супце!.. И поште се сада у њему пробудио сликар, то је скоро са презирањем погледао свој стари и олупани пиаииио, што је био поред зида. Убрзо затим испи чашу чаја, покуии уметнички прибор и изиђе. •— Знате гата? Ја ћу тамо, Турчаниновима. Ипак треба разговорити. Не могу никако да се с тим ромирим. Он је, без икакве сумње, иошто пото хтео да узме улогу помиривача. Није никако друкчије могао замислити целу ствар, већ једино као размирицу, у којој смо ја и Нађењка назвали једно друго будала. Ја сам га уверљиво и без попугатања замолпо да пде на коју другу страну. Отишао сам у универзитет и састао се, с овим и с оним. Сви моји другови били су страшно забринути због последњег испита и невероватно бубали. Заседнем у свом иовом стану, па и сам почнем студирати. У почетку није ишло. Милионима мисли навирало је у главу. Истину да кажем, у мојим је рукама била судбина неколиких мени драгих бића. Али кадгод је потребно да се што учини, ја се увек умем савладати и на крају крајева удубим се у Кривично Право, као прави студент. VIII За испит се нисам бојао. Био сам, како се то каже, добар ђак; редовно сам читао лекције у току године и могао сам их говорити у свако доба. Али на научарску каријеру нисам рачунао. Моја је памет практична, теоретисање било би јој досадно. Било је пет часова у вече. Око седам хтео сам да одем Олењиновој. Обећао сам; дакле: чека ме. А знао сам да ме чека са нестрпљењем и да ће је мој долазак усрећити за неколико часова. Оставио са.м лекције и почео поново читати копију. Дивна је то ствар! Масловити нпје лишио себе апсолутно ничега, па се због тога не мора ни узнемиривати. Тек после његове смрти, тек после смрти — све, што је било његово, прећи ће Турчаниновима. А ја мислим да се на то неће дуго чекати. Ја му смрти доиста не желим, нека живи, јер ја никада не журим. По моме мишљењу, учинити ма шта пре времена, исто је тако опасно као и задоцнити. Али ја Нисам крив, ако је од грађе која дуго не може служити. Да, ја сам скоро уверен у то. Прочитавши до краја хартију у вредиости од три милиона, пажљиво је савијем и метнем на дно ковчега. У том чух лако, али узнемирено куцање у врата моје прве собе. Није тешко замислити како сам био изненађен, када се на мој позив чуло: — То сам ја, отворите, Андреја Николајићу!

У том јавл.ању познао сам глас Ане Гавриловне. Разуме се, врата сам одмах отворио. Ана Гавриловиа одмах се сручи у наслоњачу и задихано ми рече: — Ох, расплићи! Заплео си, сад расплићи! Ја ударим у смех. Најбезначајнији заплет учинио је да ова жена не уме владати собом. Па ипак, погато је за решење догала меии, закључпо сам, да она у свему том осећа мој илан. А то ми је донекле давало права да је рачунам за своју савезпицу. — Све по реду, Ана Гавриловна! У чему је ствар? рекох јој и с.асвим мирног изгледа седох на столицу према њој. — Чим је јуче догаао онај, како се зове, Кремчатов, како ли, и упитао ме : је ли, каже, истина, да се свадба покварила и да се Андреја Николајић неће оженпти Нађењком?—ја сам, разуме се, све казала Нађењки. Да си само могао видети, на гата је све изагало! Тн разумеш, ја сам — мати, с њом сам двадесет и једну годину, а Богом се кунем, нисам могла гти замислити да је таквога карактера!.. Сва дрхти, назвала ме и подј ! Ом . Ви, вели, хоћете с Андрејом да ме продате, али ја ћу вам, каже, показатп !.. Разумега ли ? И тога, каже, вагаег Масловитог не желим вигае да видим, нити ћу га на очи пустити нити ћу к њему ићи. .. И, замисли само, данас дошао са букетом, и јога са каквим букетом! Већим од аршина! А она неће да изиђе, па није ни изишла. Поседео човек, поседео, а ја те ово те оно: није јој, кажем, добро нешто, назебла јуче... Хтео је и по доктора да оде... Напослетку се, јадник, диже и уклони... А опа: тако ће, вели, увек бити! Показаћу ја Андрејн да се вара и да ја нисам његова играчка. Хм! истииу да кажем, у тој причи није за мене било ничег пријатног. Најмање од свега желео сам Нађењкину сумњу, као да ћу ја управљати њоме. Дакле, значи, погрешио сам, а та је погрешка — у хитању. Било је потребно сачувати постеиеиост. У лочетку удесити охлађење, дати му да сазре и пређе у непријатељство. Тада би се мој отказ показао као проста увреда. Али сада већ није било могућно вратити се, било је потребно држати се екстремних мера, и ја сам их тих тренутака напрегнуто смишљао. — Па гата ми светујеш да радим ? очајно упита Ана Гавриловна. У тешким случајима она ми је увек говорила И ти. с( — Најглавније је, Ана Гавриловна, — ништа не предузимати. Стрпл^иво чекати. — Велига, чекати? — Чекати, Ана Гавриловна. Ви ме сад разумете, ја то вндим. Ја хоћу да Нађењка буде сасвим срећна. Љубав јесте срећа, али је богаство још већа. Са тим се и Ви слажете. Приђите Нађењкииој страни и потврдите јој да сам подлац. — Али... како је то могућно? НГга је теби, Андреја Николајићу? Зар могу?