Нова искра
МИХО МАРИНКОВИЋ:
ч
л '"ч.
УОБРАЖЕНИ БОЛЕСНИК.
— Можете, разуме се. Оставите се лукавства; можете, и у том нема ничег тешког. Моја у иади ташта лако порумеие. А доиста је могла. Зар је њој каква мука да тисућу пута понови реч »подлац?« Та ја сам дубоко уверен, да је она то већ и покушавала. — А шта мислите, Ана Гавриловна, да ли ће се Масловити ишта променити због њезине хладноће ? — Ах, голубе мој! И ја се тога бојим. Јер то је, може се рећи, врло редак случај!.. Бојим се!.. — Оно, до ђавола, нису чести случајеви добити три милиона. Право кажете. — Нису чести, голубе, нису чести, — са великим осећањем потврди и она, а затим додаде неким нарочитим изразом дирљиве захвалности: Чудан си ти човек, Андреја Николајићу! Нека је Бог с тобом. Била је толико ганута, да јој у очима сузе заблисташе. Изгледи на три милиона могу и да растуже човека. Пођосмо заједно. То сам био дужан предложити, јер сам обећао посетити Олењину. Докле смо приступали станици, у сусрет нам је ишао Кремчатов. Возило га неко кљусе; и брич, и руке, и колена беху заузети цртачким ирнбором. Угледавши нас, разјапи уста од изненађења и задржа кочијаша. Застадосмо и ми. Скочи са свим својим товаром, климну главом Ани Гавриловној, а мене замоли да с њим одем у страну на две три речи. •— Помирили се? А? упита ме, климајући главом према мојој сапутници. — Ми се никада нисмо свађали! одговорих му. — Дакле, једном речи: биће свадба?
— Биће, само не моја, већ госиодина Масловитог! Неколико тренутака постоја са изразом крајње недоумице. — Оригинално, ужасно оригинално! заврши он и, дабоме, нозавпде што је та оригиналност пала мени у део а не њему. Ту се растадосмо. Опет се, са својим инструментима, утовари у брич, и кљусе повуче. Исплатио сам кочијаша, те смо до станице отиијли пешице. Био сам потпуно задовол^ан, када сам видео да јс у иашем вагону и Вјетвицки. Нарочито сам желео да ме виде с Аном Гавриловном. Свадба покварена због какве обичне свађе — одвратност је коју ја не бих да пустим у свет. Још би ми више било непријатно када би то помнслио и Вјетвицки, мој једини антагонист у нашем друштву, који је уживао да ми поквари свадбу. Старао сам се да се с Аном Гавриловном понашам што је могућно пријатељскије. Али ме је изненадило, што нам је одмах пришао н поздравио се. Он се увек претварао као да ме не впди, све догод то не буде сасвим немогућно. — Хм! А мени кажу да сте се разишли! промрмл:>а жмиркајућп својим лепушкастим очима, Лице у овог човека било је некако несразмерно. Нос мален, као дугменце, а уста повелика, са танким, присно стиснутим усницама, због чега је личио на засек отворен хируршким ножем, На четиругаоном лицу у неједнаким громуљцнма стрчале су без икакве системе бсдне длаке неодређене боје. Али ираво, велико, отворено чело, сурове мрке очи иекакве челичие сјајиости и
— П9 —