Нова искра

— 120 —

густе обрве над њима. беху веома лепе и некако уочљиве: пажња је одмах на њима застајала. Вјетвицки је био средњега раста, плећат, крупних руку и ногу, сагрубим, угластим покретима; ишао је широким корацима, облачио се не баш најлепше, носио велике шешире, говорио гласно а изражавао се силно. Изненадио сам се, кад се пре и како разнела та вест. Сматрао сам за дужност да је сузбијем. — Као што видите, преварили су Вас, рекох му. — Да, до ђавола!.. преварили !.. — Те сте узалуд похитали да се обрадујете. — Не кријем, обрадовао сам се. Јер ја сматрам да ви опако утичете на Надежду Алексјејевну... Од ње би могла постати кремен-жена, а Ви је само развраћате!.. — Какве то глупости Ви говорите! — заузе се за мене Ана Гавриловна. Зар бих ја донустила да ми ико развраћа, кћер? — Е, Ви ништа не разумете! Не развраћа у правом смислу, већ у политичком. Ваша кћи има гвозден карактер, њена природа протестује, а он би да је стави у одвратан оквир породичног живота. Он је егоист, ето шта! — ПФуј ! С Вама говорити! с негодовањем рече Ана Гавриловна. Вјетвицки, ја сам то врло добро знао, не би ни сам био противан »да стави Нађењку у одвратан оквир породичног живота, (< али, дабоме, није за то имао никаквих изгледа. — Ја истину говорим. Ја увек истину говорим. Он је каријерист, упамтите мојуреч! настави он. А није могао ни помислити, да Ана Гавриловна одобрава баш све према чему он исказује своје презирање. На станици, где је требало да сиђем, устанем. На моје изненађење то исто учини и Вјетвицки. Ја стегох руку Ани Гавриловној и полако јој рекох: »Извештавајте ме о свему, Ана Гавриловна! <с Ја и Вјетвицки пођосмо поред летњиковаца. — Шта? Зар Ви нећететамо? Нећете књима? — упита он. — Не, овде ћу неким познаницима. Треба још данас да се вратим у град. Полажем испит. — И ја ћу познаницима. Да се разонодим. Већ ми, до ђавола, досадило цртање. Није цртао Бог зна како, а радио је у неког инжињера. Прођосмо приличан део пута. На једно две стотине корака испред нас оцртавала се обала; глатка, широким и достојанственим валом усколебана морска површина сливала се са суро плавичастим видиком. На једном усамљеном уваљку белог облака озрцавају се сјајно ружичасти зраци сунчаног заласка. Дођосмо до летњиковца у којем је живела Олењина и застадосмо крај баштенских врата. Вјетвицки ме у почетку погледа у недоумици, али му се одмах затим узвише обрве а у челичним очима задрхта зли огањ.

— Дакле и Ви ту? упита ме, мерећи ме презривим погледом од главе до пете. Ја се насмејах од свег срца. Његов ми је презриви поглед показао, да му и ту сметам. На мој смех, журећи, изиђе Олга Михаиловна и пружи ми обе руке. Али угледавши мога сапутника, она се у један мах као најежи и опусти руке. На лицу јој, које одједном побледе, појави се бол; чак ми се учинило као да је у један мах и посрнула. — Нисте морали долазити! рече ми тихо, сувим и уздрхталим гласом. Разумео сам, у чему је ствар. Учинило јој се, као да сам нарочито дошао с Вјетвицким, само да бих избегао Ше-а-Ше с њом. То је за њу била ужасна претпоставка, и ја нисам знао како да је умирим и да јој ставим до знања да се преварила. — Господин Вјетвицки дошао је да Вам стегне руку. И он хита својим познаницима! рекох. Вјетвицки поцрвене и злобно истури доњу вилицу. — Ја сам најбоље знам куда ми треба хитати! промрмља он са тако отвореном мржњом у гласу, каква је управо била потребна за моју намеру. Олга Михаиловна у тренутку просија и ухвати ме за руку. Јадни мој сапутник био је деФинитивно увређен тим покретом. Чак јој се и не поклони, већ пође право ка мору, и то тако журно као да је имао намеру утопити се из презирања према нама. — Бог с њим! — рече Олга Михаиловна: добар је он човек, само није дошао кад треба! — Добри увек долазе кад ие треба! приметих ја. — Није истина! То није истина! Ви сте дошли управо кад треба, а Ви сте од свих бољи, Ви сте најбољи! Ја сам данас срећна, тако срећна!.. Ја сам данас страшно срећна! Не, не, хајдемо право тамо, у врт... Има једно месташце... Тетка и тако спава... Је л' те, зашто је мени данас тако добро ? Не, ја не питам то. Одговорите ми наједно питање, али прво добро размислите, јер ви сте тако иаметни, Ви све разумете: Зашто данас желим да живим и зашто осећам у себи толико снаге ? Да, био сам дужан да о том што темељније промислим. Али не зато што јој не бих могао одмах одговорити. Она ме воли, синуо јој зрак наде — то је ето све. Али мени није било још потпуно јасно, како да се нађем у том положају и ако су ми се, као кроз густо грање, указивале нејасне контуре нове идеје. Пошли смо »месташцу,« о којему је говорила. Мали пропланак, са свих страна ограђен дрветима и жбуњем. На средини је био пластић тек покошеног сена. — Седимо и причајте ми,. шта сте радили за ова два дана? — рекох јој, надајући се да своје питање неће поновити.