Нова искра

121

Седосмо једно поред другог, опруживши ноге. Пластић је клизио под нама, расклиматан и разривен нашом тежином. Ја тек тада обратих пажњу на одело своје сапутнице. Имала је своју сталну црну сукњу, али у место исте такве блузе, беше обукла цицану ружичасте боје, као што се могло опазити — сасвим нову, тек сашивену. Ружичаста боја није пристајала њезину лицу, али јој је ипак давала израз младости и бадрости. Уски ружичасти трак, само нешто тамнији, раскошно је обухватао њен танки.и посунули врат. У чегаљању јој могло се опазити старање, и ако јој та пирамида, која се завршивала рогастим гребеном, није сасвим пошла за руком. Све то, после обичног и небрижљивог облачења Олењ.ине, морало ми је пасти у очи и нагонити на размишљања. Несумњиво је, да је то учинила мене ради, желећи да ми се јави ттгго је могућно свечаније. — Шта сам радила? Па ништа... А и да сам ма шта радила, то не би било занимљиво... Узбуђивала се, то се опажало. Глас јој се прекидао једва приметним подрхтавањем. Очи су јој гледа./№ узнемирено. Али су јој немир више од свега одвајале танке ноздрвице, које су подрхтавале као у преплашеног кепеца. Осећао сам да ова посета неће проћи ни без чега. Већ спуштени сумрак, вечерњи ваздух пун мириса свежег сеиа, што је у гомилицама лежало између дрвета, у далзини лаки шум морског вала што је запљускивао пешчану обалу, — све ме је то нагонило да будем спреман. — Кажите ми, Андреја Николајићу, каква. је то историја? упита она не гледајући у мене. Нисам је разумео, те упитнички подигох очи. — Прошли пут, одлазећи, обећали сте да ћете ми објаснити. — А! разумео сам да је реч о мојој историји с Нађењком. — То је врло нросто: Нађењку проси трули богаташ Масловити. — Тако дакле!.. — Ја сам, разуме се, световао да одмах пристане... — Ви ? Ја то не разумем! ■— Она је млада, хтела би да лепо живи... Чега ту има за чуђење-? Пристала је и, како ја мислим, учинила је Врло добро. — А шта је с Вама? Ви сте је волели. Признајем, није ми се хтело да тај разговор и даље водим. Било ми је иеобично пријатно сазнање, да је та девојка, која је стално имала некакав гробни изглед, седећи поред мене, оживела, расцветала се и напунила наде и жеље да живи у свету. Уживао сам у том преокрету који је изазвала једино моја присутност. Нема ничег пријатнијег него знати да ти у човеку одржаваш наду којом он живи. Међутим опазио сам, да њу овај разговор разочарава и расхлађује. Са пуно љубопитства она је тражила истину. Ако бих јој рекао да волим Нађењку, уверен сам: сва поезија тога вечера за њу би пропала.

ЛИК СИМЕУНА МИРОТОЧИВОГ и СВ. САВЕ У МАНАСТИРУ ТРЕСЦИ (СКОПСКА ЦРНА ГОРА). -— Доста, Олга Михаиловна! Ј.а сам.„.сад с Вама, а мени је драго бити поред Вас! Треба ли истраживати оно што, може бити, ни ја сам не знам... Гдавноје да сви живе лепо. Зар не ? — А како се то може учинити ? упита она расејано. Већ се била мало намрачила и замислила. — Врло просто: живети како се живи... Кад год дође згодан тренутак, користити се њиме... — Не, ја сам за то неггодобна! — рече одсечно и некако брзо устаде. По свој прилици, била. је увређена. Љце њено, овијено прозрачно влажним ваздухом летњег сумрака, изгледало је веома бледо и примило израз замишљен и оштар. Стајала је, једва упола окренута, и — удубљено гледајући златасти трачак који је на западу оставио сунчев залазак — скрстила руке на груди, не крећући се. Погледао сам је, старајући се да одговорим на. питање: о чему то мисли и шта чека од мене? У тим тренуцима лице је њено било необично занимљиво. Сав његов израз био је у очима; .таквог израза још никад не видех. У тим великим очима, око којих беху тамни кругови, непокретним и разбукталим од неуједначеног пламена, сијала је патња, али не она што потиче од бола, већ нека духовна патња. Очи су јој плакале без. суза. Изгледало је ? као да се баш тих тренутака пробудила у њој сапатња према самој себи — за сву иесрећу прошлог и сву безнадност будућег живота. Да ли је вече било тако иуно поезије, да ли је ваздух био пресићен мирисом траве и цвећа, или се у мојим грудима нашла струна која се одазвала овој