Нова искра

немој жалби — тек ја се у један мах растужих до највишег степена. Ја ретко кад пуштам на вољу искреним наступима. Али је она бида тако очајно без помоћи а у исти мах изгледала ми је и необично дивна, мила, симпатична. И дохвати ме наступ да је заштитим пошто пото — а од чега, истину да кажем, нн сам не знадох. Али то је било тако потребно, да бих од туге и жалости могао и полудети, када не бих био у стању да јој то доиста учиним. Брзо устадох и, нашавши се поред ње, сав уздрхтао и наелектрисан, дохватих јој руку и принесох свом образу, ни по чему ие знајући зашто сам учинио баш тај тако глупи покрет. Она сс није противила, али пренесе на мене онај исти поглед, који ми је, учини ми се, питао с оном нстом патњом: Зашто то радите? Зар не видите да ће то само увећати моја мучења ?.. Још никада нисам впдео тако лепо лиде. Био је и један тренутак када ми у глави блесну поређење. Лепо Нађењкино лице увек је гледало здраво и задовол.но. Њему је недостајало ове мучитељске лепоте, коју женском лицу придаје само патња. Осећао сам да ми превире крв, и да мој наступ сажаљења прелази у страст. Мислио сам: не, ја. ову жену могу волети и, ето, у овом тренутку, ја је волим! — Олга Михаиловна! А ако Вас ја волим? прошаптах.

Она се уплаши. Све црте њезина лица добише необично напрегнути израз, а она учини покрет као да хтеде излетети из мојих руку, али уместо тога паде ми на груди и припи се уза ме необичном снагом. Јецала је, дрхтала, стезала ме својим малим, бледим рукама; лице јој је горело у огњу; ја сам бпо пијан, избезумљен, сав обузет неком скоро страшном насладом. Када смо понми летњиковцу, где је светлуцао слаби пламичак зеленог Фењера, било је већ сасвим тамно. Олга Михаиловна крепко се припила уза ме и ступала пажљивим, али непоузданим корацима. Њене пирамидске коаФире већ више није било. Њене дуге и не густе косе пале јој по раменима без икаквог реда. — Како је то чудно! У један мах постао си мој муж! говорила је она слабим и нешто промуклим гласом, осмехујући се тихо и некако детињасто. Колико је радости било у том смеху! Све ме то ни најмање није пи чудило ни мучило. Нисам жалио ово што се догодило, а осећао сам се потпуно срећан. Нисам ни опазио, како сам решио тако важно питање. Мој дисциплиновани мозак радио је у оно исто време док сам се ја подавао власти свога нас/гупа, и спремио ми готово решење. Било је већ толико доцкан, да се више нисам могао вратити у град. Већ сви возови беху прошли. Остао сам у летњиковцу да преноћим. (Наставиће се)

&

ЛУТКР\ ИЗ ДЕЧЈИХ СОНЕТА

Г-ђици 5.

Два мушкарца; деца. Златне су им косе; Маринско одело. Играју се, носе С лутком својом плавом. Мбде је и гладе, Грле је и љубе, и сто чуда раде. Радују се деца. Чисто се поносе Што им лутка лепа. Питају је.- што се Ућутала тако? Или попут младе Оките је венцем и сватове граде. Дуго сам их гледо. Уживо сам јако У њиховој игри. Па ме туга узе За детињством мојим и измами сузе. Успомена давна, кад сам и ја тако Играо се лутке — туга стопут гора, Јер жива ми лутка сад задаје бола.