Нова искра

— 123 —

ИЗ ШОПЕНХАУЕРА МУДРОСТ Мудрост коју човек поседује теоријски, без ирактичне употребе, слична је поноситој ружи, која нас наслађује својом бојом и својим мирисом, али која угине и не донесавши плода. Нема руже без трња, али нма трња без руже!

<4

ЈАБУКА И ЈЕЛА Поред охоле јабуке, у пуном цвету, једна вита јела уздизала је свој оштри н тамни врх. Јабука јој рече: »Погледај ове тисуће лепих и веселих цветака што ме сву засипају. Имаш ли и ти тако што? Или само те мрко зелене иглице? — »Доиста«, одговори јела: »ја то немам, али чим дође зима, ти ћеш оголети, а ја ћу остати иста каква сам и сада! <(

в

О ПОЉСКИ ЦВЕТ Нађох један под>ски цвет, и када се до миле воље нагледах његове лепоте и савршенства свих његових делова, узвикнух: »И овај дивни цвет и тисуће других, њему сличних, блистају и прецветавају, а нико их не загледа, па често и не опази!« — На то ми цвет одговори: »Будало, зар ти мислиш да ја цветам само зато да би ме други гледали? Не за друге, ја цветам за себе само, цветам јер ми је тако угодно; радујем се и веселим што могу да цветам и што могу да живим! с< Превод с немачког.

«5

У ПОВРАТКУ Госио, ја сам се вратио и обишао сва стара места. — Како је све тужно код њих! Она су исто тако невесела и преварена, као и сам што сам. А када сам био под старим брестом, он ми је шумио ону псту песму, коју смо ја и Вн слуптали прп свом растанку, — оцу исту тужну песму. ■— Сећате ли се тога, госпо?...

У предвечерје мајскога дана, на мекој трави, у сенци гранатог бреста, оплакивали смо свој растанак. Сунце на заходу пуштало је последње зраке и огледало се у плавом огледалу широког Дунава. Небом су пливали голубасти облаци лагано, замишљено... Са високих Рамских иланпна подухивао је летњи поветарац и доносио мирис свежине, мирис планинских долина и тихо струјање брзога Пека. — Око нас је владао мир. У оближњем жбуну певао је славуј једну песмицу из циклуса својих љубавних арија, а високи брест, као и увек, издизао се нем, усамл>ен, свестан своје величине, и само понегда заклатио своје велике гране, које би зашумориле својим лишћем, сетно, премишљајући се, и у том би се шумору губили грцање и уздаси Ваши... Госпо, ја сам вам тада говорио: — Драга, видиш ли ово сетно небо, онај румени запад, овај плави Дунав? — Гле, како је лепо овде. Осећаш ли како је пријатан овај мир, како је тајанствен шум овог лишћа над нама! Зар не чујеш, да ми и оно пева опроштајну песму? Разумеш ли песму славујеву и он пева за изгубљеном драгом! Драга, ја морам да идем — а ти? — Хоћу ли те икад видети?... Госпо, ви сте ми тада одговорили: — Драги, све што ми је у души — твоје је! — Чекаћуте!... У врту осаме мога живота чезнућу за тобом и на обалама нада очекиваћу твој долазак. Кад падне ноћ, кад и лептир заспи на цвету руже, долазићу овде, да заједно са малим славујем удружим туговање своје, мислећи на тебе.... Драги, разумем песму славујеву, она је, и ако тужна и пуна бола, ипак пуна и вере и наде Госпо, ево ја сам дошао, али ме ви нисте чекали. Обишао сам обале празних нада, али Вас нисам нашао. А када сам био над старим брестом, дуго сам седео на мекој трави у предвечерје мајскога дана. Све је исто било као и некада; опет је славуј певао тихо и тужно, опет се осећао мирис свежине са удаљених планина, опет јс поветарац доносио струјање брзог Пека. Све је исто бнло као и некада, само Ви нисте били! Високи брест шумио је некако нарочито, и тај ми се шум у овој сетној вечери чинио као Ваше речи, као ваш глас: »Твоје је, што ми је у души! С( .... Београд 1911. год. Витомир

ЛИСТИЋИ

(ПЕСМЕ У ПРОЗИ, ПРИЧИЦЕ, ИМПРЕСИЈЕ)