Нова искра

ЈЕДНА ТОЛСТОЈЕВА ПРИЧА* (из посмртних рукописа) Био некакав доброчин човек, који је хтео што више добра да учини људима, и стао је размишљати: како то да уради а да ни према коме не буде неправичан, већ да свакоме буде од користи. Ако би почео раздавати своје имање свакоме посебице, онда не би могао погодити који би то више заслужио, и ирема томе не би их могао изједначити: они који не би добили, рекли би: »Зашто је дао онима, а не нама (( . И доброчин је смисдио да учини овако: Изабрао је један празан нростор куда свет пролази и на том простору подигао је гостионицу и снабдео је свима потребама, које могу бити и од користи и за уживање човеку: и топле дворане, и добре пећи, и дрва, и осветљење, и амбаре пуне свакојаког жита, и подруме пуне воћа, чаја, и шећера, и кваса, и јабука, и свакојаких закусака, и постеље, свакојаке хаљине и кошуље, и обућу и све што само може бити потребно човеку. Свега је било толико, да би за стотине и више људи било довољно. Доброчин је знао да тим путем пролази врло много народа. И мислио је: »Нека их, док су у потреби и невољи нека поживе, нека једу, пију, нека узму што им треба, а кад нестане ја ћу опет све то попунити <( . Све је то тако урадио, све удесио, па се уклонио и стао посматрати шта ће бити. Ипочеше долазити добри људи. Јели, пили, иреноћили, па и пробавили дан и два, и недељу дана. Други пут би узели погдешто од обуће или хал->ина коме је што бЦло потребно. Кад понестане, спремиће он опет све, као што је било до њихова доласка, како би се и други, кад буду дошли, моглп такође користити п отићи. И ништа неће знати, до само да се захвале непознатом доброчину. Све је то тако лепо и уредно ишло док су до-

* ПроФесор Мооковоког универзитета Давидов штампао је ових дана ову нричу Толстојеву, која до сада није издата ни тптампана, а која одвећ рељефно одика његове ногдеде на живот. Ову је причу сам Тодстој дао Давидову.

лазили добри и савесни људи. И доброчин је све попуњавао штогод су пролазници узимали и веома се радовао. Али се најзад догодило, да дођоше људи одважни, дрски и рђави. Чим дођоше одмах почеше јести, веселити се и грабити све што се нашло, па се стадоше због тога чак и свађати. Један хоће све за себе, другп опет хоће то исто. Најпре су се почели грдити, па после и тући, п стали један од другог отиматн, цепати, штетити и упропашћпвати ствари, само да не би коме од њих припало. Најзад је дошло до тога, да и једнима и другима није остало ништа. И кад тако упропастише све што је било, па почеше и зепсти, гладовати и трпети увреде један од другог, онда окренуше грдити домаћина: зашто је тако руншо удесио а није одредио каквог надзорника, и што је спремио тако мало од свега, п зашто је свакојаким људима допуштао приступ? Свако је о себи мислио, да је само он добар а сваки други рђав. Неки су опет говорили, да овде није ни било никаквог домаћина, него да је ова зграда сама тако постала. Пошто ови људи проживеше тако дан, и два, и три, и кад већ ништа није остало, они онако гладни, зимљиви и срдити изиђу из гостионице и не престајаху свакојако грдити и један другог и гостионицу и онога који је подиже... Тако раде у свету л>уди, кад не живе као што је Бог рекао, него сатиру свој живот и живот других људи, а не помишљају да осуде себе за то што ироводе рђав живот, него осуђују један другог, а по гдекоји и Бога не остављају на миру за то пгго је овако створио овај свет; други опет — руже сам свет, који је постао сам исто као што је, по њихову, постала п она гостионица. Знајте једном, људи, да свет није постао сам од себе, него га је створио његов милостиви Бог, да буде добро људима. Само ако не чине оно што убија и квари њихов живот, биће и њнма и добро и лепо, да боље нити ће бити нити може бити. —ја-