Нова искра

— 146 —

ПЕСМА ОРЛУ

то, људи су нх уоили, распорили, исиунилп пекпм отровнпм препаратима, и сада их чувају ради студија. Сироте птице! Имало пх је у томе научном кабинету пуно; било је ту од обичне вране, па до рајске птице; врабац је стајао до копца, а мирни голуб крај птице што само при бури пева. Таман сам почео да их разгледам, када ми поглед паде на једпо постоље, што је представљало степу обраслу маховином. Ту је усамљен и поноспт стајао снажни орао; раширио је крила и високо уздигао главу; био је величанс/гвен. И ја сам заборавно на остале и дуго, дуго гледао тога лепог и великог орла са раширеним крилима. Јадни орао! У њему нема живота, мртав је, али му ипак очи жудно гледају у вис, а крила су развијена и готова за лет, готова да снажно замахну, али заман, заман!.. Несрећни, поносити јадниче мој! Како бих ти радо помогао!.. У теби нема више опе снаге, оне вреле крви. Твоју моћ су смрвнли, а. твој

живот уништили. Својом си сопственом грепшом пао и бујном крвљу оросио земљу... За тебе је била висина, безгранични простор и плаво небо! За тебе је била слобода! Твоје је место бпло горе, високо над земљом, а сури, џиновски облаци са којима си се утркивао, то су били твоји другови!.. Намамљен каквом бездушном, слабом орлицом, или натеран пустом, свирепом глађу, оставио си све то и спустио се на земљу, на ову земл^у где нема дивовских облака и где нема слободе!.. И зато си пао, зато си својом црвеном крвл^у натопио мочарну пустош... Залуд сад тај смели и жудни поглед, залуд та замахнута крила, ти си погренЈио и спустио се у таму и зато се више никад, никад нећеш подићи у своје регионе. Својом си рођеном крвљу, јадниче мој, прикован за мрачну и бедну земљу!.. Мрак се већ спуштао и лагано обавијао све својим растреситим, тмурим велом, а ја сам још непрестано узбуђено гледао у црну контуру поноситог орла са раширеним крилима и уздигнутом главом. Драгослав НенадиЂ.

ЉУБТОИЕ МОЂИ — А. Апухтинт^ —

О, љубавне ноћи! Ја вас гледам јасно: Наш ватрени говор, наше бледо чело, И последње часе, кад горасмо страсно... О, јесени мртве моје цвеће свело! О, љубавне ноћи! Ја вас гледам јасно!.. 2. јуна 1908. год. у Београду.

Залуду би време, руком непоштедном, Указало мени да сте биле варке; Ипак летим к вама успоменом жедном, По згаришту тражим жеравице жарке... О, љубавне ноћи! Ја вас гледам јасно!.. В. Ј. Раји-ћ.