Нова искра

- 151 —

— У којој год хоћете, у којој Вам се више допадне! — смејући се одговорн Олга Михаиловна. Опа мс ухвати за руку и пригш се уза ме, исто као јуче. Сва је нодрхтавала од радости. Ишао сам поуздано, јер све то што сам чинио потицало је из мог не променљивог, већ раније утврђеног плана. Али сазнање, да тим у исти мах стварам и срећу бићу, којем је од свих она најпотребнија, одушев.вавало ме, те сам био као у каквом пијаначком расположењу. Договорили смо се, да ме Олга чека у градском врту. Сам је тамо одведох и носадих на клупу. Ваздух је био пун загушљиве тишине. Багремово лпшће, сиво од прашине пгго га је покривала, висило је непокретно. Сенка, што је од њих падала, није давала никакву хладовину. На десетину корака од клупе, сред-омање чистине, избацивао је танке и расуте млазеве један мали водоскок; врапци слећу и спуштају се скоро нод саму струју, брзо ногледајућн и журно пнјући воду. Дечурљаци се сагињу и брчкају рукама по басену, излажући се опасностп да се у њ стрмоглаве. По клупама испод осталих такође напрашених багремова понамештале се дадиље и мамице са дечицом што спавају по колицима. А поред њих, оборених или забачених глава, дремају овде-онде безбрижнп становници. — Шта ти пишу? у један мах и неочекивано уиита ме Олга Михаиловна, баш када поумих да пођем. Питајући то, осмехну се некако нарочито кокетно, стегнутих усница и жмиркајући. Хтедох јој одговорити, дајето беспослица, али ми она не допусти да отворим уста, јер одмах наставн: — У осталом, не треба да ми кажеш, јер то ми је сасвим свеједно. Ти сп тако паметан и разложан, да ово не би радио кад би тамо био ма у каквој обавсзи. Кад ми сам ииси ништа казао, значи да п није пишта... Зар не ? Прпзнајем, да сам био одушевљен са толике добромислености, коју од ње нисам очекивао. — Тако и никако друкчије! одговорих пружајући јој руку. Она ми је снажно стежо и промуца, гледајући ме право у очи, са пуно оног истог осмеха: — Ах, Андреја, ја сам тако срећна, тако срећна!.. Затим, када пођох на пспит, добаци мн: Пази, нипошто незаборави дасе данас венчавамо! И удари у смех. Ја отидох. Можда ће изгледати чудновато, што, полазећи на последњи испит, од којега унеколико зависи и моја будућност, нисам ни најмање мислио о Кривичном Праву. То је потицало из уверења да сам спреман. Ја сам увек знао прсдмет из којег полажем, па зато нисам ни имао појма шта то значи збунити се пред проФесором. Ићи на испит без доволше снреме — увек сам сматрао као најгору врсту лажи. Ишао сам и у мислима полагао рачун о свему што сам преживео за последња два дана. Почео сам отворено облетати око Олге Мпхапловне, под утицајем већ у себи сазреле, али

Н. МИХАјИЛОВ:

ГОСПОЂА X.

још неодређене одлуке. Јуче, у опом треиутку када се догодила она неочекивана али толико значајна сцена, ја сам био осетио да сам дужан оженити се Олгом Михаиловном, дужан не због тога пгго је међу нама дошло до потпуног зближења — оиа се држала погледа који јој пе допупггају да од меие захтева Формалпп брак ма по коју цену — већ због тога што мп је то био последњи изглед да дођем до замишљеног циља. Ја сам знао из причања Ане Гавриловне како ће се понашати Нађењка. Она ми је прилично веровала и мој просг одлазак није могао на њу битно утицати. Он је могао само да је разјари, као самовољност у одређпвању њене судбине, па је тако доиста и било, као што сведочн п последње писмо Ане Гавриловне. Дужан сам био да је пошто пото и увредим. Прегледао сам такође и своје односе према Олењиној. Разуме се, с моје стране не би било најчасније узимати у обзир и њено нарушено здравље. Али ја нисам могао а да не рачунам и с том околношћу, исто као што је нисам могао ни уклопити. Откуда бих се и могао обмањивати и уверавати себе, да ћу с њом проживети стотину година, када сам поуздано знао да ће се наша изненадна срећа завршити после годину дана, јер је много да кажем: после две. Међутпм, какву сам узвпшепу срећу унео у живот те јаднице. Стога и не налазим никаквих узрока да у свом поступку видим шта рђаво.