Нова искра

— 153 —

додирујући јој плеће, слушао сам, како јој срце удара сиажио и на махове. Затим опазих, да јој се очи овлажише, те ми се учини да се са највећим напрезањем уздржава од јецања. Видео сам, да је све то долазило од узбуђења. — Олга, савлађуј се! шапнух јој. — Страшно сам срећна! одговори ми она страсним и испрекиданим шапатом, а очи јој пламено засијаше. На срећу, попа је венчање брзо завршио, ја јој понудих руку и, скоро клонулу, сасвим онемоћалу, изведох из цркве. У порти, под утисцима свежег ваздуха, оснажи се и живахну. Позвасмо сватове у ресторан градског врта, где јутрос пнсмо шампањског. И пођоше сви сватови. Докле се припремао сто, шетали смо по уској алеји, на којој су, у осталом, место дрвета били само столови. Кремчатов је и овде наставио своју улогу заповедника и келиерског »наредбодавтда«. Ишли смо пар и пар, али је разговор био заједнички. Говорили смо о морским купањима и температури воде, а што, разуме се, није имало никакве везс са свадбом. Ја сам ишао с Олгом, кад нам притрча Марија Николајевна п кад нас, ухвативши Олгу под руку, журно одведе напред, те се пздвојисмо од осталих сватова. — Чујте, Ви, чини ми се, имате утицаја на Васју? обрати се она менп. Говорила је тпхим гласом, што је њу, видело се, коштало труда, и некако збуњено. — Да, изгледа. А зашто ? — Реците му, да не развлачи... — А шта? —■ Нашу свадбу... Разумете лп, непрестано је одлаже... Вазда ме проучава... Седам пута, вели, мери, а осмн пут сеци... А то ми је већ додијало! Саветујте га! Присгајете?.. Обећавате? — Одлично, са задовољством! Саветоваћу иеизоставно! — Ах, хвала! Снажно ми стеже руку, чак некако и потресе њоме, па сасвим збуњена побеже некуд. — Јадница, хоће пошто пото да се уда! рекох ја. — Као и ја! прошапта Олга и гласно се насмеја. — Само, чини ми се, она није доволшо паметна... — 0, данас су сви и паметни и добри и прекрасни! Као што се види, моја је млада била у бескрајно оптимистичком расположењу. А томе сам се веома радовао. Па и ја сам, вероватно под тим истим утиском, осећао сам у грудима сталожени мир, и ако сам пмао разлога да се узбуђујем. Сад, кад сам с Олгом тако близак, право да кажем, не знам да ли Нађењку доиста волим? Док сам био с њом, осећао сам како ме силно привлачи, али то исто осећање изазива у мени и Олгина близина, само што се крај ње објављује јасније, одређеније и напрегнутије, ја-

А. БОЖИНОВ: КАРИКАТУРА.

мачно због тога, што се развило изпенада, брзо и тако дошло до решења. Према Олги сам осећао дубоку симпатију, па бих хтео да јој иепрестано припремам задовол.ства, указујем услуге, саслушавам њезина жаљења и да је тешим, са свим исто онако као и Нађењку. Ручак је прошао у најлепшем весељу. Кремчатов је мало јео и за све време, док није дошао шампањац, био некако у себе удубљен. А то се дало сасвим лако објаснити. Он је био велики љубитељ здравица, те је једну такву спремао за време целог ручка. Тек што нам пред очима блесну златна главица трбушате боце, а мој пријатељ устаде званично, опружи своју кратку руку и поче здравицу која се необично развуче. Почао је неком аналогијом, позајмљеном из историје средњих векова, али ја се не бих смео заклети, да је није измислио баш ту, на лицу места. У сваком случају завршио је срећно, подигнувши глас и кликнувши: »Нека би Бог дао да живот наших младенаца буде пун среће као ова чаша шампањског вина! (С Сви, дабоме, узвикнуше »Ура!« и отпоче куцање. А када седосмо, устаде Вјетвицки и немилосрдно објави, да он ту здравицу не прима и не признаје. Опет узвикнусмо »Ура!« и закуцасмо чашама са Вјетвицким. Само што се није попадало од смеха, а Вјетвицки је брисао зној са чела. Весеље је трајало још два часа. Наздрављало ое,