Нова искра

у почетку по реду, а затим сви у један мах. Ја сам пио врло мало, а Олга је испила једну чашу. Када је био дошао растанак, одведем Кремчатова на страну и захвалим му за све старање. — А кад ће Ваша свадба, Василије Васиљевићу? уиитам га. ■— 0, што се тога тиче — ја имам нарочитих принципа! одговори он. Још нисам доволшо проучио своју вереницу, а нисам јој ни себе сасвим показао. Заједнички живот, знате, могућан је само онда када се обе стране толико познаду, да се н напамет знају. — Као каква задана лекција? — Управо, као каква. задана лекција! Извршујући обећање, које дадох Марији Николајевној, замолио сам га да своју лекцију што пре научи. — Стараћу се! одговори мп он, смејућп се. Почнем говорпти тнше :

— Потребно је да ме чујете и разумете. Ви, дабоме, не сумњате у моју пскреност. Разумећете, да ја, и ако сам изабрао другу жену, немам разлога прекидати добре односе са Турчаниновима. Али то Олга, може бити, неће разумети, па јој стога нећу о томе ништа ни говорити. Треба штедети њене нерве, да би јој дуже потрајао живот. Писма, која будете добијали за мене, даваћете лично менн. Олга о њима не мора знати!.. — Разумем врло добро! са пуно осећаја одговори ми Кремчатов и значајно ми стеже руку. — Према томе, ако будете у прилици... разуме се, пе у моје име... да обавестите Турчапинове... То им не мојте сакрити... Он ми још једном стеже руку. Ја с Олгом седох у екппаж. Она им свима узвикну: »Мсгсц господо!«, и кочијаш нас повезе право п>сзнпој вплн. (Наставиће се)

ИЕ ПИТР\Ј МЕ..

П. К. Јаворов

Не питај ме, мајко драга, Ко ми зада љутих рана, Куд се дела мушка снага, Зашто копним сваког дана. Но на моје. мајко, груди, Пуне рана, руке мети, И на прошлост што се буди, Мене својом причом сети,

Реци како сузе листе, С преживелих тешких јада, Кад у срцу осетисте, Да неверна љубав влада. Кад сте били злом мучени, Откуд онда да вам сија Глупа нада? Реци мени, Веров'о бих њојзи и ја. Са бугарског В. С.