Нова искра

— 132 —

Стара је то истина да је рад на уметноети једнога народа најФинији, најсавршенији нлод душе тога народа, и да наука, са огромним својим резултатима, стоји ниже од уметности и резултата које је она дала. Док су многе негдашње научне истине падале као што пада свакогодишње лишће на дрветима, дотле су истине уметности и резултати које је она дала, стајале чврсто кроза све векове. Све научне нсгине, и оне вечне и оне привремене, резултати су извеснога рада можданих ћелија, дакле резултати материјалне природе, који су као такви подлежни промени. Истине пак, никле иа осећању лепога, духовне су природе, а према томе вечне п пепроменљпве као и дух што је. Докле сав људски рад на науци прати један једини атрибут: корист, дакле атрибут чисто материјалне природе, дотле умстност пратс атрибути: љубав, чежња, сиови, у оном пајшпрем значењу тих речи, дакле атрибутп духовпе природе, које никада нпкакви научни резултати задовољити неће, и који су једпни стварали п дизали цивИлизације свију векова. Другим речнма: свеколика наука, прпмењена на л->удство, пошто је само зато и створена, граничи се и свршава смрћу човековом, докле уметност води човека и с оне стране гроба. Да је уметност много вигаа од науке доказ је у томе што је она идеја, док је наука сгварност. Знајући ваљда све то, имогао јеједан Француз, нознати мислилац нагаих дана, рећи да је : .. »поезија последњи и најсавршенији израз једне расе, и да је супремни цвет у који се развио сав живот њен. (< А други опет могао је рећи: »као уметници ми не допуштамо да се каже, да је уметност само један непотребап луксуз или пекакво задовољство вигаега реда, којем је суђепо да га нестане пред каквом јачом, прецизнијом, више научном теоријом живота. Знајући за дивну улогу њену све до наших дана, ми још стално верујемо у трајашност њену, или бар верујемо, да ће оне трајати све донде, докле то буде захтевао примитиван инстинкт из којег је никла, и уздамо се у будућност њену на пајвећу славу и чар света, кроза све нотребне трансФормације мисли, чнји је она, без икакве сумње, освештени завој <( . * Кад је опште познато, као гато се каже: да је лепо квалитет, одлика, која производи у нама једно нарочито осећање задовољства и среће, и да се кроз то осећање провлачи и адмирација; кад је опгате познато, осим тога, да су јединство, конвенција, хармонија, разноликост и истина, есенцијални услови лепога, — како се онда може говорити о неким делима као лепим, кад она, сем тога гато представљају нешто што се десило у животу или се могло десити, која дакле износе само истину, немају ни једну од оних других потребних погодаба, да би била лепа, и

како се и таква дела могу прспоручаватп оипма који још мало зиају, али су желши знања? Ми се само питамо: шта би се све могло десити, кад се некакав нага писац не бп само задовољио у толико истином, да нам опише како су на пример њих двоје младих усамљени, једне лепе ноћп, загрљени само пали иа траву, но кад би с уметничким описом својим, а сталио држећи се само истине и доживљаја, отишао још мало да.ве, и жудној читалачкој публици изнео нове документеИ Како се дакле мало разумеју на послу којег су се и они прпхватили, да и онн тобож ураде нешто на оппггу корист, наши многи, тако званп, књпжевни оцењпвачи ! А то је дошло само отуда, што већпну њих у највпше случајева заводе личнп обзпри, лична симпатија, односно антипатија према човеку о чијемраду објављују миптљење своје. Већпнрм удружени сличним својим природнпм пнклпиацијама и личнпм интересима, а удруженп, како мн верујемо, стога што сваки од њих појсдиначно врло мало вреди, оии су се кренули свнм могућим друштвеним путевима, и онпм правим и оним кривим, у жудњи да само гато пре стигну до материјалне користи н до иохвалс од масе. Колико су у ствари неспособни за посао којсг су се прихватилп, то јест неспособни да путем уметности допринесу ма и најмањи делић богатству душе народа свог, томе у ствари највећем богатству свију народа, поред других примера које нам пружају, најбоље се огледа н у једној, за наше прилике новој теорији, коју они пропагирају, а то је, тако звана демокр&тизација гјметности. Пошто је у нас већ све демократисано; пошто је у Краљевинн Србији већ све спуштено на ниво сељака, јер се код иас тако разуме демократпзам; погато је код нас свако ко је хтео да прави каријеру у државној служби морао претходно да заборави на сву своју дотадашњу културу и васпитање, и да се спусти, спусти врло ниско, снисходљиво ишчекујући и изгледајући ма и најмањи осмејак какве наше сељачке браће, и сељачких, ноповских и учитељских трибуна, пошто је дакле у Србији демократизам, али наравно србпјански демократизам, као што се види, некаква врло велика сила, — то су неки нагап књижевни оцењивачи, нагали за иотребно, да тај наш демократизам заките још једном перушком више. Сад шта управо они хоће том демократизацијом уметности, ми сумњамо да чак и они сами знају. Да до данас нпје јога постојала ни једна штампарија, ни један ФОтограФски апарат, ни једап завод за репродуковање уметничких дела, ни један музички инструменат, нити и један хор, и ни један оркестар, на да нам све то једнога дана створе наши књижевни оцењивачи, у циљу