Нова искра

— 174 —

ИЗ ПЕСММО С. Ј. НДДСОНО (С руског превео Р. Ј. Одави-ћ)

*

^ >Јс Друже мој и брате, патниче умбрни, Не малакши душом, незнаниче драг. Нек зло и неправда још царују орни На земљи што сузе бележе јој граг; Нек руже разбивен свети идеал, Крв невиних може и потоком поћи, Веруј: иде доба — погинуће Вал И Љубав ће опет на земљу нам доћи! Не с трновим венцем, ни с ланцима тешким, Ни с крстом на леђма, погнута под њим Са славом ће доћи, с подвигом витешким, Са светилом среће, с тим ће доћи, с тим! Престаће на земљи сва душманства срамна, Хумке без крстове, робови и плач, И невоља тешка, убиствена, тамна, И стубови срамни и крвави мач. Друже! није привид њен долазак мили, Није само нада њена силна моћ: Види — зло је свугде у сувишној сили, Сувише је свугде помркнула ноћ. Свет ће клонут' с мука, загрцат' у крви, Њега ће безумни уморити бој; Љубави ће дићи, презасићен стрви, С пуно брижне молбе тужни поглед свој. УМРЛА МИ МУЗА! (С. Ј. Надсон) Умрла ми муза! Како брзо преста Да ме усамљеног осијава зрачна; Увехло је цвеће, догорели огњи, А ноћ непровидна као гроб је мрачна. Узалуд у срцу, клонулом од мука, Лековит звук тражим, за њим жудно горим, Изгажен је, смрвљен мој мирисни венац, Сад без песме тужим, без песме се борим, А каквих је негде тајни и чудеса Бивало у моме сиромашком кутку; Зажелим ли само — блиставо се небо Отварало мени у једном тренутку, И пукне даљина сребрних језера, Блесну колонаде раскошних палата, У лазур се висе оштри завршеци Снежне површине гранитних Хрбата! А сад — сам без иког... Стан ме пусти гледа Неугодно, мрачно, к'о да слутњу крије;

Поноћ непогодћа, к'о тичура црна, Преплашено крилма у окно ми бије... Мрамор сјајних двора застрла је магла, Поносне планине у праху се крију, Смождено ми срце од туге и рана, А немоћне сузе с очију се лију... Умрла ми муза! Како брзо преста Да ме усамљеног осијава зрачна; Увехло је цвеће, догорели плами, А ноћ непровидна као гроб је мрачна!.. ОДГОВОР Говоре нам често, земл^о рода мог, Да у наше дане, кад, к'о грдна тама, Тобом немоћ влада и терет сна злог; Кад под тешки јарам стављаш чело сама, Кад је свугде мржња, свуд глухо и мир; Кад туга к'о болест свим срцима влада, А студ мрачних мисли сумњом мути вир И пламених тежња и почетног рада Говоре нам да је плакат' грех и срам; Да нам песма треба да труби у чами, Да ти светих нада распирује плам, Да светиља буде у муклој нам тами! Речи, речи, речи!.. Не тражи да стих Пророчко-херојски силне душе буде; Од маштине творбе, од сазвучја тих Не чекај да поук ил' одговор нуде. Твој смо одјек само! Јеси л' болна ти И песма нам бол је: јек јада ти веља, Привид што се теби у болима сни, Крв тешких ти рана, туга твојих жеља! Учитељи нисмо!.. Нек мудрачки лик Твом питању жудном одговор искраја; Гладних и робова њима казуј крик: „Ваздуха, слободе! Сјаја... више сјаја!" С твојим гласом биће наше лире звук, К'о позивник тучни, као грома хук, С песмом нам далеко твој ће јаук проћи! А сваки твој успех чуће цео пук, На сваку ти сузу и наша ће доћи, Али, отаџбипо, излазак и спас Не знамо ти рећи из тамнине гробне. Ноћ живота мучи, к'о тебе, и нас, Болни смо, к'о и ти, од болести кобне!