Нова искра

— 178 —

Градац својом основом подсећају на неке дркве на Кавказу и у Кападокији. Стара Павлица показује основу скоро идентичну основи цркве Смрти Богородичине у Никеји или св Николе у Мирама. Фасада цркве св. Николе код Куршумља наличи на Фасаде цркава у Сирији. Нарочито је омиљен мотив, да се квадратно поље, над којим се своди кубе, проширује на местима која су одређена за хор, или само на једној страни (св. Нпкола код Куршумља) или на обе стране (на северној и јужној), као што је то случај код Студеничке цркве, за тим у Жичи, Градцу (код Рашке), Ариљу, Придворици (код Ивањице), Тројици (у Каблару), Благовештењу (под Кабларом). Насупрот овим црквама из XII—XIII века, које чине утисак, као да стоје под утицајем Истока, цркве, које у првој половини XIV века сазидаше Милутин и Душан у области Скопља и у Маћедонији, чисто су византиске. Грачаница је копија цркве св. апостола у Солуну, Матејша и Нагорич имају скоро исту основу као Грачаница. Једино Дечани испадају из оквира ових цркава својом обилном романском декорацијом. Цркве из друге иоловине XIV века и из XV падају у очи својом једнообразношћу. Скоро све имају исту основу, исту структуру и исту декорацију. Три апсиде (једна олтарска, две за певнице) испадају на трима странама цркве и дају јој добро познату Форму цркава са Атоса (т. з. триконхос, који је египатскога порекла). Зидна платна чине живописни еФекат наизменичном изменом редова тесаника са слојевима опека и лепа, слепим нишама, архиволтама, венцима, обилном орнаментиком око прозора, изнад њих (у розетама) и на архиволтама (Каленић, Љубостиња, Крушевац, Руденица и др.). Живописни елеменат овде преовлађује над пластичним. Нарочито је карактеристична орнаментика. Она је иста као у грузијанских и јерменских цркава. И ове цркве као и оне из XII и XIII века показују више оријенталских него чисто византиских елемената. Изгледа да у српслшм манастирима никада није био тако велики број монаха као тада. Они беху преплавили Атос, који од доба Душанова уживаше протекторат српски, да га после пропасти српске државе уступи влашкомолдавским господарима. Они стадоше на чврсту ногу у Палестини и на Синају. У Влашкој и Молдавији њих је тако исто морало бити у знатноме броју. У то доба се даје констатовати снажна инвазија Јермена у Молдавију, који су у првој половини XV века имали ту чак и свога епископа. Пада у очи у српским манастирима присуство т. з. синајита. Изгледа да ови нагрнуше у Србију после коначне пропасти бугарске државе. Да ли онн беху хезихасти ? Има знакова који на то упућују. Српски манастири у то време преко својих многобројних монаха стоје у директној свези са целим православним Истоком. Свакако су за српске цркве тога доба од далеко већег значаја били Атос и снажни центри православнога

монаштва на Истоку, него ли притешњена Впзантија. Оријенталски елементи у српској уметности тога доба дају се објаснити помепутим свезама. Првобитан сликарски украс цркве у Сисојевцу (у близини Раванице) Фрапира својом идентичношћу са некима од пећинских цркава у Кападокији. Рекло би се на први поглед, да је са пропашћу српске државе (1459.) пресечеп био даљи развој српске уметности и да је она била потпуно угушена. Ну већ XVI век изненађује својом продуктивношћу. У овом столећу живо се радило у српским манастирима, а нарочито се у другој половини тога века показује у пајлепшој светлости пробуђена свест народна и осећа се снажан покрет, управљен на подизање и обнављање старих цркава и манастира. Тада постаде велики број нових цркава. Међу овима се истичу цркве у Фрушкој Гори (у Срему), као што су Круиледол, Шишатовац, Хоиово, Врдник и др. Највећи број тих цркава, што постадоше у XVI веку, представља веома скромне грађевине, ниске, тесне и мрачне. У XVII веку наставља се овај покрет из прошлога столећа. Поглавито се ради на рестаурацији старих цркава. При крају овога столећа имале су српске цркве да преживе једну варварску инвазију огорчених противника крста. Одлазак иатријарха Арсенија Чарнојевића даде повода једноме беспримерноме пустошењу српских цркава и манастира. Изгледа, да ни један скоро манастир није овом приликом остао поштеђен од дивљих Турака. Ни XVIII век није у архитектури ништа монументално створио. И у томе се веку највећма радило на обиављању запустелих и разорених цркава. Што се тиче цивилне архитекту-ре Средњега Века, ми смо данас о њој врло мало обавештени. Није сачувана ни једна палата негдашњих владалаца српских. Отуда се она још једино даје студирати на доста великом броју градова, расутих по целој области на којој српски народ живи. Ту би дошли Маглич, Острвица, Брвеник, Ресава, Коиријан, Смедерево, Жрнов (Авала) и др. ЖИВОПИС Далеко је значајиији од архитектуре живонис старих цркава српских. Док се ни једна црквена грађевина српска Средњега Века не може мерити са познатим катедралама истога доба на Западу, дотле живопис српских цркава не изостаје ниуколико иза истовременог живописа на Западу и у Италији. Он је од неоцењене вредности за студију иконограФије источне цркве. На жалост, старијега живописа у српским црквама веома је мало очувано. Богородичина црква Студеничка сачувала је само врло мало од живописа из првих дана XIII века. Још је мање, и то јако Фрагментарнога, старога живо-