Нова искра

писа у Спасовој цркви Жичкој. Овај стари живоиис у Жичи несумњиво јс из XIII -века (по свој прилици са краја овога столећа). Из прве половине XIV века имамо врло лепо сачуван живопис у Дечанима, који Фрапира својом свежином и својом лепотом. Живопис цркве у Раваници припада другој половини XIV века. Из XV века је живопис цркава у Манасији и Каленићу. Највише старога живописа датира из XVI и XVII века. ■— XVI веку припада живопис у Жичи и, како изгледа, у Богородичиној цркви Студеничкој, а затим у Јагпуњскоме манастиру и у УГапушанској цркви (окр. тимочки). Из XVII је века живопис Милутинове црквице у Студеници. (Из 1609. год.), у Никољу (под Овчаром), Благовегатењу (под Кабларом), Јежевици (код Чачка), Пустињи (код Вал>ева), Темској (код Пирота), Ариљу, Белој цркви код Карана и др. XVIII веку припада живопис у Драчи (код Крагујевца), Враћевганици, Благовегатењу (испод Руднпка), и др. Живопис старих српских цркава у сугатннп својој носи исто обележје које и архитектура. У XIII веку показује он озбиљност и мирноћу класичне уметности античке, достојанствене позе и отмене гестове. Оно, нтто је главно у слици, доминира над оним што је сиоредно; детаљи се губе поред онога што је опште. Све је повезано у једну органску целину. Живопис XIV — XV века иада у очи својом гиздавогаћу и тежњом за елеганцијом. Са нредилекцијом се иде за декоративном композицијом и живописним детаљима. Фигуре су грациозне и живахне. Све је у покрету. Живопис је, истина, угаао у колосек византиски (у Нагоричу су све сигнатуре грчке), али многобројне варијанте у иојединим темама иконописним сведочиле би о самосталности и оригиналности српских уметника. Кондаков, шта више, мисли: да су многе иконограФске теме тада створили срнски уметници. У нашим старим црквама данас се најчегаће срета живопис XVI и XVII века. Уметници се враћају на првобитне теме хригаћанске. Циклус сцена из живота Маријина илустрован у Милутиновој црквици у Студеници могао би бити директна копија каквога обрасца из VI века. Свугде се у живопису овога времена опажа покугаај да се оживе традиције старе школе, али се назадак јасно запажа на свима тачкама. Уметници нису више у стању, да разумеју старе обрасце и да их представе у светлости античкога доба. Овде онде наћи ће се фресака, које, на првн поглед, изненађују леним Формама Фигура на супрот осталим мрачним, морозним, аскетичним Фигурама, ну око, које загледа дубље испод повргаине, откриће одмах све недостатке осталих Фресака. Ту су иропорције ретко када правилно срачуњене и тачно обележене. Струк је обично висок, руке и ноге преко

ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ

мере су дугачке, глава је мала, труп дугачак и мргаав. Композиција боја је сасвим друкчија него пређе. За уметност овога доба нарочито је карактеристично зелено сенчење меса. Осећа се јака тежња за стилизирањем. Уметник је обично далеко од тога, да поједине Фигуре схвати као једну органску целину. Живопис српских цркава овога доба показује велнке сличности са живописом цркава на Атосу, које тада добише свој сликарски украс. Живопис XVIII века показује, да су се заборавиле традиције раније уметности. У њему се већ јаче осећа утицај Запада. Сада се обрасци највећим делом траже у Русији. Још од XVI века монаси наших манастира иосећују Русију и просе милостињу за своје цркве. Никада та посета наших монаха у Русији није била тако обилна као у XVIII веку. Ну у живопису тога времена и у Русији беше се изгубило строго православље. Елементи западне уметности узегае у њему маха. Са овим живописом XVIII века иочиње она безукусна уметност, која се у XIX веку деФормигае до карикатура. Ипак су »зограФи® последња два столећа били веома охоли због своје уметности. Док су сликари у нашим црквама ранијих векова из претеране скромности остали анонимни, дотле ови »зограФи« XVIII и XIX века сматрају за потребно да своја имена сачувају за вечност.