Нова искра

ЗДРАВИ ПОЈМОВИ

РОМАН —

И. Н. ПОТАПЕНКО

X

(НАСТАВАК)

ило је већ мрачно када стигосмо вили. Креснем жижицу и у првој соби угледам тетку: седи у наслоњачи и спава најмирнијим сном. — Јадница, гладнаје! рече Олга. Тетка је и даље снавала. Упалисмо лампу и свећу у другој соби. Олга отиде у кухињу, па пошто куварице није било у кући (на две врсте од виле био је војнички логор), распали дрвени угал> да би загрејала теткину млечну кашу. — Теткице! Теткице! Пробудите се! поче је она будити, Тетка мучно подиже своје изборане очне капке. — Је сте ли будни? — А шта хоћеш, мила? — Теткице, ја сам се данас удала! — Шта, шта, шта? — Удала се! Венчала! над самим теткиним ухом гласно је узвикивала Олга. — Шта ти је? — Не верујем! — Кунем Вам се, теткице! Ево гледајте. Видите ли —• је ли то човек? То је Андреја Николајевић! Старица је, то се видело, напрезала све моћи свога вида. —- Као да видим! — Гледајте, ја га љубим... Он је — мој муж! Олга се припи уза ме и звонко ме пол.уби у уста. Тетка се нестрпљиво узврпољи у наслоњачи. Осмехну се неким плачнпм осмехом и пређе у тихи, скоро безвучни смех. — Истина?! — изговори она, али то нити је било иитање нити изненађење и позва ме себи руком. Ја јој приђем и ириклоним се. Она обема рукама ухвати мој^ главу и пољуби ме у чело. — Хвала им!... Она је златна! Ова је новост толико узбудила тетку, да целог вечера није падала у дремеж, а жудно је

Јела своју кашу и с нама пила чај, непрестано ме молећи да је ја запајам. Покадшто би изговорила ма какву Фразу, која је исказивала уломке њених мисли. — Мислила сам да више неће доћи! — говорила је она. А за тим би, после дужег ћутања, додавала: •— Сваки хоће да живи!... После чаја метнусмо је у постељу. Спавала је у соби, из које није било засебног изласка. Било је једанаест часова када смо ушли у врт. Ноћ је била месечинаста; танке гране врбине важно су се повијале с једне стране на другу, покретане тихим ветрићем. По становима, којих је у врту било много, већ се спавало Негде се у даљини пронесе звиждук. То се последњи воз примицао граду. Бескрајно море нрелпва се сребром и чује се мирни шум вала што ударају о обалу. Ваздух је био пун опггрог задаха неке миришљаве траве. Ишли смо полако, ћутећи и не осећајући потребу говора. Не знам, о чему је Олга мислила, а што се мене тиче, био сам потпуно у власти ове чаробне ноћи. Осећао сам, даје поред мене и да се ослања на моју руку жена која живи једино љубављу према мени, а пошто је та жена била и млада и лепа, уживао сам. в Ш г га је то срећа? <( питао сам се. — »Ја сам човек позитиван и нисам се обмањивао, када сам мислио да волим Нађу. Да, ја је волим и знам зашто је волим. Па ипак, како сам необично срећан идући руку под руку с овом женом и осећајући уздрхтало ударање њезина срца <( . — Изгледало ми је, да је љубав — измишљотина. Она се може увек створити при угодним приликама. — Не, нећу умрети, нећу умрети! тихо рече Олга и стеже ми руку. Затим поче опет говорити неким здравим и веселим пецкањем: она није ни мало болесна. Тако јој изгледа. Груди је боле само стога, што су препуне љубави, која је гуши свом својом тежином. А сад ево осећа, како скида и како ми да,је ту л.убап птто се у њој накупила, те јој