Нова искра

— 209 —

1Ш ш ш?

МИХО МАРИНКОВИЋ: ЛУЦИФЕР.

СМРТ — БОР. ЗАЈЦЕВ с вечера је замолио да поспу по доксату врневље за врапце. Посматрајући то, рече смешећи се: — Како је пријатно гледати их! Идући дан и дела недеља прођоше на миру. Чак се опазило да су несрећни отоци спали. Али сам Павле Антонич се изменио. Он је по читаве сате посматрао врапце, није ништа читао, и у његовим очима на које је Надежда Васиљевна већ тако свикла, она је видела неке упорне, тајне мисли. — Павле Антоничу, запита она једном: о чему мислиш? Што ми не кажеш ништа? — 0 чему мислим ? Он се засмеја. — 0 духовном завештању. — Што говориш тако, Павле Антоничу ? Он постаде озбиљан. — Надежда, ја имам с тобом да разговарам.

ад су иа соои отворили прозоре тад је Павле Антонич удахнуо априлски ваздух, видео је ведро небо, врапце и у врту траву која је тек почела ницати и разумео је да је то његово последње пролеће. Мисао о крају није га плашила; она је само јасније одређивала његово стање. — Диван ваздух! рекао је он жени. Како је лепо! Ти си ми пружила велико задовољство. — Није ти хладно? Упита га Надежда Васиљевна. Сад је у свима њеним мислима и речима било једно: како да не увреди Павла Антонича. — Не. И он уздахну дубоко. Лакше ми је. Слободније дишем. Надежда Васиљевна га пољуби у образ и изиђе. Цео дан он је био миран, ћутао је, није га ништа гушило. За све време гледао је у врт и