Нова искра

Но, или зато што још све није био смислио до краја, или зато што је дошао лекар, он одложи разговор. Најзад, првих дана маја, кад је већ врт био зелен, кад се с манастира чуло весело да звоне звона, кад су Павла Антонича износили на доксат, он рече жени: — Тиче се нечег, Надежда. Врло је пријатно живети с пролећа, но... ти разумеш једном речју. Тако је и сад. — Он задржа дисање. — Ти си ме миого волела. Много. — Ја мислим, одговори она. Њен је глас дрхтао. — Да, ја сам тебе много мучио. То је тачно. Прашташ ли ми ? — Ах не говори тако. Бог с тобом; шта ја имам да ти праштам! Надежда Васиљевна се ухвати руком за филарете, њена проседа коса се ленршала под свиленом везеном марамом. — Можда има нешто и да опростиш — говорио је Павле Антонич такође пригушено и лагано. — Али говоримо сад о другом. Он одахну, усправи се, запали дуван. — Ти знаш, има једна жена коју ја волим. — Знам. — Ја имам кћер. Ти и то знаш. — Знам. — Лепо. И ви — т. ј. ти и Ана Петровна увек сте једна другу мрзеле. — Ја слушам, слушам. Слушаћу све што ми о том кажеш. Надежда Васиљевна држала се чврсто за Филарете, стиснувши прсте. — И пошто ћу ја скоро умрети, ја те молим још за милост. Шртву, шта ли. И од ње такође. Ево, ја сам јој написао. Он показа куверат. После мене, ви имате нешто да делите. Много смо трпели у животу. Немојте и тада мрзети једна другу. — ГПта хоћеш ти ? — Надежда, помирења. И опроштаја. Да бих могао мирно умрети. Надежда Васиљевна не одговори одмах. — Ми треба једна другој, да паднемо у наручја? Глас њен био је глух, пригушен. — Не. Помирите се. Да не би она проклињала овај дом, а ти да не одагнаш кћер. Надежда Васиљевна је ћутала. — Кћер ? — рече она. —- Твоја кћи може бити само моја. Других кћери ти немаш. — Надежда, одговори Павле Антонич — и лице његово пребледе. — Ја сам много пред тобом згрешио, много. Но,... учини тако. Бога ради. Она је стојала као скамењена. Нешто засветли у њеним очима, као одблесак. Но она је владала собом. — Павле Антоничу, ја се бојим да те не наљутим.

И она отвори врата балконска. Излазећи из собе она додаде: — 0 том више нећемо говорити. Тада Павле Антонич заћута. Испрва је лежао мирно, затим заплака, горким старачким сузама. Сад му се учинило да је заиста сам самцит, очајнички сам на целом светлом пролећнем свету. Сад би му се да је дете, да га мати узме на руке, да му тепа. Но иза њега је стојао живот, већ проживљен живот, који је био тако рђаво, без плана проживл.ен. Шта је учипио он у целом том животу? Измучио две жене, па и себе. Надежда Васиљевна уђе понова. Она је сад већ била друкчија; стари друг, лекар, болничарка. Али на Павла Антонича ранији разговор је учинио тежак утисак. »Умирићу се <( , рече он сам себи; »то су биле грешке, грех; сад ме то мучи; ја нећу видети ни Ану Петровну, ни Наташу. Умирићу се с( . Сећао се такође свог законитог сина. Онје био студент, био је на Универзитету. Павле Антонич је желео да га види. — Што не пишеш Андрушки? рече он жени. — Зови га да дође. — Он има испите, зашто га мучити. Он мисли сад Бог зна о чему. »Зар ћу ја тако умрети?« хтео је рећи Павле Антонич, но не рече; само одмахну руком. — У осталом, ако хоћеш, ја могу нагшсати. Павлу Антоничу је било особито рђаво средином маја; и ако су га износили у врт, и ако се он трудио да у себе упија пролеће — дисање је било све теже. По читаве ноћи није спавао, а жена у тим самотним ноћима трљала му је груди и леђа. Најзад су за њега створили некакву каду коју су пунили врелим ваздухом. То га је тако страшно мучило, да је Павле Антонич скупљао све силе да не виче. Кад су отишли лекари, он је окренуо главу и, чувајући се да му жена не чује, рекао гласно: — Што ме муче? Тог јутра му је било мучно. Као никад дотле историја његове љубави кидала га је; мучила га је смрт. Једва говорећи, он замоли да му наберу јоргована. Јорговани су били свежи, бледољубичасти, с капљама росе. Удишући њихов мирис он је слабим прстима чункао цветиће. И засмејавши се горко, сетивши се да никад није могао наћи јоргован с пет листића, а то кажу значи срећу. Затим, затворивши очи, поче мислити о Богу, Тада је он заборавио на свој живот, на тровце, непријатеље; њему се чинило, да Бог постоји, и овај јоргован, и у опште нрекрасно цвеће, дивна љубав све то показује Бога. Сећајући се жена које је волео, он помисли, да можда за праву неземаљску дивну љубав о којој је као младић мапттао, никад није ни знао. Тада понова узе јоргован, пољуби га и свесрдно замоли Бога да га он спасе што ире овог несрећног страдалничког живота.