Нова искра

— 196 —

На овом истом месту где је подигнута црква постојала је од памтивека иекаква зидина на којој су сељанке палиле свеће о младој недељи и молиле се Богу. То им је добро дошло да куражирају да на овим зидинама озидају читаву грађевину од тврдог материјала, те једног пролећа сваки довуче по нешто од грађевинског материјала, а имућнији људи сревенишу се и положе по извесну суму новца за мајсторе, те тако за лето подигну ово што се данас види. — Шта чините то, ви Банштани ? Шта то наирависте ту на тој пустолини ? — питају их околни сељани. — Мало неке капелице, колико да не кисне свет о рђавом времену, на светињи — одговарали су сељаци. А учитељ и »црквенски одбор« трчали су и надлежним и ненадлежним, да измоле одобрење да им се ова грађевина призна и освети за цркву. Једног дана призваше инжињера те им даде уверење да је грађевина од тврдог материјала и солидно израђена. Ускоро за тим, приликом ревизије цркава, увратише окружног проту те је прегледа и он и стави у извештај: да је капела окренута истоку и сазидана на чистом месту и у црквенском стилу <( . Тада се већ није могла више крити намера Банштана. Скочише околна села, — нешто из зависти а нешто из бојазни да се уз ову цркву, временом, не образује нарочита парохија на штету њихових цркава — и насташе да осујете да им се та зградица освети. Изнеше да на овом месту није била никаква светиња, већ да су то зидине од некакве карауле; да Банштани хоће да тргују црквом и од црквене куће да направе механу и у њој точе полиће; да су кмет и учитељ заћорили народ те не види шта они смерају... И шта ти не напричаше. Тада и иоп Методије, увређен потворама на Банштанску светињу, изађе из резерве и леже на посао и он, као год учитељ и кмет. И што су противници више дречали, то су се сељаци боље надметали ко ће више приложити да ову светињу украсе. Учинише понован разрез те је снабдеше са лепим иконостасом, купише књиге, утвари па и звоно. Те, ето, таком слогом дочекаше и овај дан радости њихове. Зато није чудо што су прегли сви колико их има у селу, да ова свечаност надмаши све сличне свечаности какве су у овој околини биле, и да нико не оде одавде незадовољан. Ето зато ни отац Методије није имао мира ни спокојства док не припреми све што до њега стоји. Кад је намирио Господина и уверио се да је легао да спава, он је смакнуо цубе, засукао рукаве и дао се на посао. Час је код нас, шест свештеника, у дугачкој соби где су намештена два гвоздена кревета за два протојереја, и један широки сељачки кревет са сламњачама и шареницама за три свештеника и ђакона, а на средини састављена два стола и на њима пића и јестива. Ми вечерамо у пуном расположењу, и да ннје епископ у близини, готови да запевамо

в Пр еславна Ј а днес (( ; разговарамо о нашим пословима, о преуређењу свештеничког стања, о најновијем решењу арх. сабора о одбеглицама, о једнообразности у служби — а он допадне, принесе нешто на совру, нутка нас да једемо и пијемо, па узме залогај и омезети, подигне чашу и рекне: »благословите®, попије, па га нестане. Оде међу сељаке, тамо у помрчину, да чује шта ће ко донети сутра за дугачку совру, да лично објасни свакоме да им је сутра част и образ на кантару, пред околним светом, и да замоли свакога да донесе то што му је одређено. И незнадосмо ни кад је легао и да ли је што одспавао... * * & Сутрадан, чим се одјутрило, почео је свет долазити са свих страна, у лепом и чистом оделу. Мештани су вукли читаве упрте хаљина за простирку, јела, пића, за општу трпезу, колико је на кога одређено, и више но што је одређено. Звоно, углављено међу две рачве на церу випте цркве, звонило је час по час и позивало на молитву, а у шевару грувала је прангија, и не чекајући кад ће јој се дати знак оздо од цркве. Више црквене зграде, уз саму обалу, направљена је привремена кујна од једног наслона од дасака, у којој је, нарочито добављени кувар из вароши, већ подложио ватру, сецкао месо за два три Фина јела што се једу у вароши и ирипијао шљивовицу из једне округласте чутуре. Ћурка је већ набивена на ражањ и водоноша (општински пандур) добио је заповестдаје испече истија и истишти као сугаре на лози. А ћурећа цигерица стајала је на полици лепо усољена и поклопљена једним малим порцеланским тањиром. Стигоше и представници државне власти: срески писар у униФорми и жандарм, коњаник. Писар отресе прашину, обриса качкет, уми се, па оде у цркву да стане на одређено му место; а жандарм, млад бркат човек, шеткаше се по дворишту, распоређиваше где ће ко сместити ствари, и ћуткаше свет да не ларма док се сврши богомоља. У своје време крете се и литија из цркве. Забруја звоно, учесташе прангије, захори се црквена песма, и свет нагрну за владиком не скидајући очију са беле платнене кошуље коју је носио озго преко орната, у којој је мало час прао нову свету трнезу у олтару. Обиђоше трипут око цркве и владика ступи на западна врата, смаче кошуљу и баци у народ. Стотине руку дигоше се у вис и грмачише за ову светињу, и у страховитом жагору и гурању растргоше је на комадиће. Том приликом најмлађи попа, на миг окружног ироте, искочи из свештеничког строја, и јуначки зграби и откиде леви рукав поменуте кошуље, за неку протину пријатељицу, нероткињу, да тиме нешто уврача да роди. У одмах сврши се и служба и водоосвећење под ладњаком, где је Господин са неколико топлих речи заблагодарио народу на по-