Нова искра

— 247

1 Ч< • ■ '*%, ' . / ^ ;; .«•;. _• Ј , !." ". Т ' • » \ .>#дв4М^8/\ $" * * г Ј® ^ : ■ , ; ./^.,0';;-Д |Нр* *** № \ : ј "> 41, ,"*'■"■ . *;•' , Ј ' : ' V ', < ^ . . % V . 4Ј- 41 -*• 1» ,« 1, 4 ,'*•■ ?У . ; ;•;;■ .•."/ Л'' г <;. ;'• " '... ., '■:•;• %ад-лЈ ,' " Ј> . «Ј : ' * '-< З'ђ3г~-V'1/'Ж" Ш .; I ;;,Н .Д»-..Ј'ЈР -"4кј/ ; V V' ^ 4 " ,: ГГ$" ;г к , •'•'. : Ч'#Ш '■; " V**#**« : '■:"" ^ / .ј&.Г ~# ; > ''-'■' '*< '■■ <*ЉЈ.г*\ ■ ч - >- \ " " ■ 'V * ' ' ' ■ ' ■'•■•'■

Љ. ИВАНОВИЋ: Застадох за тренутак и номислих: Верује, јер то јој сада треба. Верује ради свога оправдања. Одлично, одлично. Тако и треба. »Добро. Пославиш писмо Виктору, — узгред буди речено, мој Виктор сасвим ошашавио: пише јој сваки дан и само омета. Ти си се, вели, родила за поштен живот, за рад и тако даље. А она: Ето видите, и Виктор то исто каже! А ја Виктору: Чујеш ти, кажем, будало, ако јој, велим, напшпеш још једну тако глупу реч — нећеш добити ни једне копјејке. И шта мислиш — престао! Више ни речи! И тако пославши писмо Виктору, она се на мене осу. Приредила ми је такву сцену, да још и сада дрхтим. Почела ми се у лице смејати. А хтели бисте, вели, да се што више обогатите! Као велите : ћерку старцу, а ја ћу онда као бубрег у лоју. Прохтело вам се, вели, да мало проленствујете! Саблазнио Вас лак живот. Ха-ха-ха, па ха-ха-ха! Што даље све више! Ви, вели, иисте мати, него подводачица! Ја презирем и Вас, и Вашег Андреју Николајевића, презирем и ону сладострасну дебелу свињу, — све вас, вели, презирем! И опет оно ха-ха-ха, ха-ха-ха! А одмах после тога сузе, јецање, хистерија, несвестица, ох, Боже мој!.. Била сам потпуно изгубљена. Метнем је у постељу, а сама потрчим Аларчину, — живи на летњаку недалеко од нас. Масловити је био у граду. Увече је дошао

СТУДИЈА ИЗ ПРИРОДЕ. и био кодјнас. Пита о Нађењки, а ја му кажем: болесна, у постељи, несвестица, хистерија... А он заплака, али тако гласно да се чуло у целој кући... Нађењка га чула, па престаде и осмехну се: »Пустите га, вели, к мени! с< Она је, разуме се, у блузи, лежи под покривачем, бледа, косе јој распуштене, очи ужагрене; лепа као никад дотле, управо рећи лепотица. Кад он уђе, приђе постељи, па дуп! на колена: Ако, вели, Ви умрете, ја ћу полудети! ■— Ухватио је за руку и љуби. А она ништа, само што рече: Ето какви сте! — Знаш ли, драги Андреја Николајићу, гледала сам, радовала се, али својим очима нисам веровала. Довукао читаву гомилу доктора, и све чувених. Доктори се сложили да је то — ситница, потрес и да ће проћи. — Иван Јевсјеић није три дана одбијао од ње, поручивао цвеће из града,. слаткише и триста чуда. А она ништа — расположена. Трећега дана он јој казао: Ето, вели, Надежда Алексјејевна, двапута сте ме одбили, а сада Вас и трећи пут просим: не могу без Вас живети, будите ми жена! Знам ја, вели, шта Вас омета. Ја сам врло богат, али не и млад, па изгледа као да Ви због новаца... Па шта? Нека би било и због новаца! Зар новци нису права сила? Узимајте их и употребљавајте на каква год хоћете добра дела. — Ја сам све то слушала из друге собе, срце ми је страшно ударало: шта ли ће му,