Нова искра

— 246 —

материјал. Марија Николајевна опростила се с нама необично тужно. Све те епизоде занимале су ме веома мало, али су ми ипак више мање одводиле мисли од главне ствари. Проводили смо време доста једнолико. Олга ме није пуштала ни корак од себе. в То је медени месец (С —■ говорила је она. Већином смо ноћивали у граду, али смо дане проводили у ви„1 и. Уверивши себе, да ће Нађењкина болест доћи до жељеног резултата, ја сам инак осећао муке очекивања, а можда и сумње. Почела ме нагризати жеља да пошто пото сазнам, шта се тамо ради; необично сам слутио да у университету има писмо на моје име, али никако нисам могао смислити изговор да тамо одем. Ту осетим да ми је Кремчатов веома потребан. Без њега сам као без руку, те због тога, признајем, пошаљем до ђавола цео њихов свадбени пут. То је било четвртог дана после свадбе мога пријатеља. Одлучио сам с Олгом да направимо једну паметну шетњу, те смо пешке пошли из града у летњиковац. Пут је био дугачак неких пет врста. Ишли смо пол,ем, прилично удаљени од прашњавог друма, са којим је паралелно ишла и железничка пруга. У један мах погледам случајно на друм и згранем се. Отворена кола Масловитога ишла су у сав мах право према граду. У њима је седео Иван Јевсјеић —- озарен, срећан, а поред њега Нађа у свом љубичастом оделу; говорила је нешто веома живо и од срца се смејала. Изгледало ми је, да је ослабела и побледела, али сам то објашњавао болешћу. Немам моћи да опишем своје стање. Тако дрхће уметниково срце, када доврши и последњи потез на својој слици и посматра је, одмакнувши неколико корака, и јасно види, да је то баш оно што је он замишљао. Тако је, мора бити, ликовао ЈТесепс на дан открића Суецког канала... Не знам зашто, али ми у један мах дође да ижљубим Нађењку, да је помилујем по глави и да јој кажем: »Мудрице, мудрице моја! С( У том тренутку било ми је јасно да владам необичном уздржљивошћу. Преживљавао сам сва та осећања и застао само за један тренутак, као спотакнувши се, и одмах затим наставио пут. Олга ми је нешто говорила, исто као и ја њој (више се не сећамо о чему смо се то препирали), и, чини ми се, не баш глупо. Олга је била кратковида, те није ни опазила кола тлто друмом промакоше. Било је то пред сунчевим заласком. Ишли смо у летњиковац, да у њему преноћимо, али сам ја нашао да је то неудобно. Сетим се, да сутра у осам часова треба да будем код свог будућег заштитника, те наведох читаву десетину разлога, већ се и не сећам каквих. Просто, нисам могао остати у летњиковцу, када сам био уверен, да ме у граду чека писмо, из којега ћу сазнати, како се све то догодило. Журио сам Олгу, да не задоцнимо за воз. Међутим, она је имала врло важан посао — да промени тетки рубље, што се радило увек двапут недељно. Ова операција трајала је обично по један сат, јер је тетку тре-

бало рукама иридржавати. Па ипак смо за времена стигли на воз и вратили се у град око једанаест часова. — Одмах ћемо лећи, јер сутра треба раио устати! рече Олга. — Ти можеш спавати, колико хоћеш! одговорим јој. — Како? Зар нећемо обоје ићи? — Али, за име Божје, што ћеш ти? Ја ћу бити свега сат два. Нећеш ваљда за то време стајати на улици? — Ах, како је то досадно!.. Хоћепт ли увек остајати тако дуго? — Не, много више! Разуме се, ако немамо никаквог посла, могу остати и код куће. Али, ја мислим, ти то не желиш!.. — Ја не желим никакав посао! Ја бих само хтела да ти будеш са мном. Олга се растужила. Помазио сам је и понавл^ао да је волим и да њу, разуме се, претпостављам свима пословима —• то је умирило моју жену. Уопште, моја мажња њу је мирила са свима непријатностима. Сутрадан, око осам часова, нежно сам пољубио своју жену и пошао университету. Чувар ми даде прилично дебео пакетић с адресом коју је исписала Ана Гавриловна. Отворих га и почех читати дугу посланицу моје несуђене таште. »Ах, Андреја Николајевићу, како бих те радо ижљубила! тако је почињало писмо Ане Гавриловне. Ти си управо генијалан човек, да знаш. Све бива како ти хоћеш, како ти наредиш. Сада живим у летњиковцу Ивана Јевсјеића, као иуноправна домаћица свега што је његово. Све то богаство, на које сам пређе са страхом погледала, сада је наше, наше, наше! А ево како се то догодило. »У мом последњем писму јавила сам ти, да је Нађењка, чим је чула о твојој женидби, постала подругљива и исмејала Ивана Јевсјеића због његове дебљине. Истога дана писала је Виктору, као да је она од тебе очекивала ред у поступцима, и не знам још какву реч, чини ми се систему, а овамо изашло, да се другом жениш, — ирема томе, лагао си о својој љубави, што је проста превара и ти си, како излази, најобичнији подлац. Извини, што те нисам бранила, јер ти знаш моје мишљење о теби, па се због тога и нећеш срдити. Ја сам, шта више, у ту ватру и сама доливала уља: »Ето видиш, кажем јој, зар ти нисам говорила. Знај да сам и пређе опажала, да он има нешто с том Олењином. <( — Врло лако, одговори она, али зашто ме је обмањивао? Зашто ми је чак уочи растанка говорио о својој љубави? у,А ја још мало долијем: Зато, кажем јој, што је можда познао наше домаћинство, наш му је живот врло јевтин. А она на то: Може се и то очекивати! За дивно је чудо, како је почела веровати свему што је за тебе било рђаво. Пре је бивало, тек уста отворим, а она ми их шаком заклопи, а сад да не верујеш! ((