Нова искра

— 245 —

Фот. д -р Ј. ЦВИЈИЋ: САВИНА ЦРКВА У СТУДЕНИЦИ.

ЗДРАВИ ПОЈМОВИ

XIV

_ РОМАН -» И. Н. ПОТАПЕНКО (НАСТАВАК)

о О О (.)

утрадан, у дванаест часова, код нас су били Кремчатови. Дошли су да се опросте. Тог истог дана, у три часа, ишао је пароброд којим треба да се одвезу на Крим. Василије Васиљевић био је солидан и ретко озбиљаи, нашта га је упућивао његов положај породичког старешине. Марија Николајевна била је нешто бледуњава и гледала некако збуњено. Мужа је називала час Васењком час Васиљком. — Остаћемо свега три недеље, — важно је објашњавао Кремчатов, — веома је потребно. Срећа, знате, тражи самоћу... После тога вратићемо се право у свој нови стан, који ће нам, дабоме, наћи и наместити без нас... Ви ћете ме разумети, кад вам кажем да ћу напустити ове ситне композиторске послове. Сад смишљам је-

дан либрето за оперу која ће ми створити име... Материјал већ скупљам. А пошто је грађа из епохе татарског робовања, користићу се овим путовањем по Криму и по штошта забележити из татарских мелодија. Правом уметнику ни један покрет не иде улудо. Сваки његов корак — по једно је слово његове поеме, по један такт његове симФоније, по један потез његове слике. У томе Марија Николајевна одазва Олгу у другу собу и поче јој говорити, скоро кроз плач: — Саветујте Васињку, молите га да не иде! Какво је то уживање — мувати се... Биће некад и за то времена... И каква је то љубав — на путу... Олга је саветовала, али без успеха. Кремчатов је понављао, да срећа тражи самоћу. То је било деФинитивно одлучено, а нарочито због тога што је било неодложно да покугш некакав