Нова искра

— 244 —

слуша јој песму. Али најжудније и најпажљивије слуша је ветар што око ње кружи, а она и најосећајније и најчежњивије пева кадгод на бледим образима својим или на израњављеним стопама осети уздах његов. Али се догоди ствар чудна (није ипак толико чудна, јер је оствари сажаљиви и много моћни Аполо). Певајућа, на прилику облачка што се смањује, поче да ишчезава, да се губи, да се развејава, — и претвори се сва у звуке, у миријаде звукова, које сместа прихвати ветар што је кружио около и омота невидним крилима, ма-

зећи их пољупцима, утишавајући њихов плач и жалост, — па их тако однесе у далеки свет. Од тада, кад год на земљи са струна танких или из Флаута сетних или из узаврелих човекових груди потече музички тон, ветар га прихвати, грли и слуша све донде догод не умири пољупцима песму његову. А кад музички тон, пригрљен од ветра, заћути негде у даљини, то лепи и верни Пелагон љуби своју плавооку вилу. С иољског превела Ружа Д-ра А. Винавера.

СЕЋ/^ЊЕ

Сети ме се с тугом у ноћима влажним Као драгог знанца, кад ветар обара Пожутело лишће и рукама снажним И кошчатим тресе мутна окна стара. Онда, кад осетиш да је грозни живот Лажних обећања и немих ужаса Уковб у хладан и мртвачки ћивот Убијену младост и прошлост без гласа Сети ме се и знај да ја исто патим И сломљен и крвав, клонуо на путу; Да последњом снагом желим да се вратим Нашој мирној срећи и мирноме куту.

Знај, да сам у борби изгубио вере, Изломио крила, истрошио снагу, Сурвао у црну бездан која ждере И последњу радост ишчупану, драгу... Да сам с лажних мука срамно, гадно пао И да више нећу и не желим ништа До спомен на срећу, ону што сам знао У наручју твоме, крај топлог огњишта. Па плачи... И, авај! преко оштрог стења И гора пошљи ми поздрав прошлих дана, А ја ћу га наћи те ноћи мучења У јауку ветра и јецању грана.

Драгослав Или*\.