Нова искра

— 243 —

Р. ВАЈ1ДЕЦ: ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ. СПОМЕНИК ЗЛ Г1АРК НА 'ГЕРАЗИЈАМА У БЕОГРАДУ.

Једва то изговори, а Пелагон ишчезе. У дотле мирним гранама зашушта ветар, па закука и поче по шуми летети час јаче час спорије, то расклапајући перјасте папрати, то из глогова жбуња кидајући ружичасте листиће, то горе, лелујаћи платанове врхове. А заљубљена вила упути молбу Артемиди, да љубавника Певајуће у ветар претвори, а она сама, кињена муком победе своје, одјури на златорогом јелену као плам, а у траг за њоме, као узбуркани морски вали, појурише модри хртови. Певајућа је дуго тражила Пелагона, и у шуми и по шумским пропланцима и изнад потока и у Кипарисову шипражју. Тако га је дуго и упорно, са таком

пажњом и таквим сузама тражила, да јој ситне стопе покрише крваве ране, а лице угаси се бледо као звезде кад се у месечинастој ноћи према њима уздигну влажне земаљске сумаглице. И постаде слична авети луталици: души што очајна блуди и лута, јер не зна куда да иде и шта да ради сама сред пустиње света. У безмерној тузи пева о безграничној срећи; а глас њен узвије се тако високо и разлеже тако широко, да се морски таласи зауставл>ају у своме току, орлови и галебови прекидају у ваздуху свој лет, гуштери на стрменитим кршевима и литицама претварају се у сјајне смарагде. И све, што је било и живело свугде около,