Нова искра

— 249 —

да све те, што се осећају срећни људи, посматрам са висине своје великодушности. Јер ја сам их учинио срећним, ја, пошто сам умео да се у згодно време и сасвим паметно одрекнем свега онога што би ми могло створити много слатких часова. Да, ступајући на то земљиште, осећао сам се као јунак. Прођосмо поред плавичастог летњака Турчанинових. Прозори беху потпуно затворени, а баштенска врата закључана огромним катанцем. Не знам по чему се сетих старог чиновника, који је двадесет и пет година штедео пару по пару од своје оскудне зараде, а можда је и душу своју огрешио, да би само подигао ово гнездашце за своје птичиће. Разуме се, њему је плави летњак изгледао као врхунац раскоши и био је ван себе од радости онога дана када је постао његов власник. И у један мах толика непажња! У осталом, ако он сад ма шта зна о свему овом — несумњиво је да се ни он не срди, већ све то нотпуно одобрава. — Ах, каква дивота! узвикну Олга, када уђосмо у парк Масловитога. Нова домаћица, која је и сама све ово гледала као нову ствар, пустила је у ход све изворе. Десетак водоскока ударало је у исти мах по свима баштенским угловима; из далека се чуо шум водопада; а силна маса цвећа шаренила се као какав живи ћилим. Поведем Олгу у сеновиту алеју, где нас обујми дивна свежина. — Красота! Занос!.. искрено понесена узвикну Олга. Када стигоемо до пролома и када нам се указа дивна падина, окружена с једне стране шумним и пенушавим водопадом, а са друге густо зеленом ливадом, када доле угледасмо купатило, које представља читаву једну зграду Фантастичне архитектуре, са лепршавом заставом на своме врху, па парни бродић, чунове, мале мостове ■— Олга запљеска рукама. — Ово мора. да кошта силних пара! узвикну она скоро с ужасом. Ај, ај, ај!.. Колико би се гладних могло исхранити. Била је сва под утисцима те слике, која је, уместо преласти, бацала у тугу. Међутим, не опазисмо како већ неколико тренутака нека гојазна дама, која је изгледала још гојазнија због кроја своје блузе (сашивене из неке најлакше беле тканине, чију бих врсту и име врло тешко одредио) стоји на балкону и маше рупцем према нама. Довикивала је нешто, старајући се да нам то стави до знања, али жубор водопада сметао нам је да то чујемо. Познао сам у њој лик Ане Гавриловне, која ми се учинила толико забавна у својој широкој блузи са многобројним »пуфнама« и наборима, да ударих у смех. Пођосмо правце к њој и напослетку чусмо: — Господе! Зар то ви ? Тако мили гости, а нико да ми не јави! Гледам ја, гледам... Рекла бих, они су... »Гле, молим те! помислих у себи. Ова већ

прима са пријавом! Како се на добро брзо навикне ! (< По уским степеницама попесмо се на балкон; у том истом тренутку нађох се у топлом и знојавом наручју Ане Гавриловне. — Жељо моја!.. Не срдите се, — окрете се она Олги, — што ја овако Вашег мужића! Ми смо стари пријатељи... Допустите и Вас, голубице! Ту пољуби и Олгу. Уђосмо у летњак. Намештај беше исти остао, као и за време Масловитога. Само што из једне велике собе беху уклонили један ретки намештај, да би Ана Гавриловна наместила у њој своју собу за спавање, са широком резбарском постељом, са раскошним столом за тоалету и осталим потребама. Била је сва одушевљена, али нас је, и поред тога, грдила што је се тако дуго не сетисмо. — Али чим Вас погледам, голубице Олга Михаиловна, сва ми је душа радосна. Како сте лепи ! Тако ми је мило, што је мој Андреја добио тако красну женицу! Ја сам Вас, знате, ретко виђала, па признајем, нисам се ни могла надати да сте таква лепотица! То јест, тако ми је мило, тако ми је мило! Он је мени исто што и рођено дете! И доиста, моја се Олга беше у последње време тако расцветала, да сам и сам у њој уживао. Дивно је чудо, како се жена пролепшава од љубави. Ана Гавриловна предузе све мере да нас угости према нашем достојанству. 0, звони се, о, долазе неки људи у Фраковима, из сутерена извукоше главом главнога кувара и изговорише се називи неких јела, која је требало у тренутку створити. — И јавите господину... Замолите нек изволи овамо! заповеди Ана Гавриловна. Ја се упитно погледах с Олгом. Зар они нису на путу ? — То је Виктор, Виктор! Овде је, дабоме. Виктор? Врло занимљиво!.. Па ја се с њиме »не познајем више". Хајде да видимо какав ће бити и тај сусрет. Ја мислим да је морао необично омекшати у овом чаробном парку, у овој раскоши о којој он није могао ни саљати. — Познајеш ли Виктора Алексјејевића? упитах Олгу, кад Ана Гавриловна изађе послом. — Дабоме, дабоме! Онај симпатични младић? Онај идеалиста, сањало... Видела сам га прошлога лета. Умало ме није на првом виђењу истукао што сам за свој шешир купила перо од пет рубаља. У њему је много жара и искрености! После десетак минута дође и Виктор. Није знао, сумње нема, да сам ја онај гост о којем С У М У »јавили«. Он уђе и застаде на прагу као укопан. Сасвим неспремљен за овај састанак, могло се опазити како се домишља, шта да уради па да буде у складу са својим телеграмом. Био је у плавичастој кошуљи са заврнутом јаком, дуге косе падале му скоро до рамена и виле се по челу. Руса брадица уоквиравала му његово ле-