Нова искра

— 252

ЛИСТИЋИ (ПЕСМЕ У ПРОЗИ, ПРИЧИЦЕ, ИМПРЕСИЈЕ)

ЈЕСЕЊЕ РУЖЕ

ЧЕЖЊА ...Сањам тако. Кроз мртви сутон вуче ме чежња у даљну земљу румепила. Тишина. Таласање ваздуха. Трептање груди. Нада утону у добоку јаму. И све се изгубм, и мисао о животу и нојам о свету. Још стоји чежња за нечим великим, несхватљивим, за нечим што ће да узбуди... за љубављу која би сажегла. ...И губи се све, само остаје чежња са болом и смехом.

И ОН ИДЕ

Седим у малој кавани коју окружавају олеандери с поља, а изнутра иснуњава жмирава светлост ночађале лампе, дувански дим и задах нечистоће, зноја. Око мене тупа, блесаста лица с полићем у руци, иразним очима, упртим богзна куд. С цигаром у устима, чашом вина пред собом на прљавом столу, ја гледам у своју безбојну прошлост и са зебњом назирем нова времена. Криво ми је што сам овакав, себичан, славољубив, љубоморан; хтео бих славу без амбиција, љубав без љубоморе. И највратоломније жеље јављају се, големе, шимерасте, неостварљиве. У почетку оне су мале, као први колут са моје цигаре, а затим се шире, увијају, заузимају непојамне просторије. И жеље се рађају — да умру... А из даљине се појави и приђе ми Он. Он, велик, оштрога гласа који убеђује и улива снаге, светла погледа и изборана чела, Он, који осећа туђе ббле, и не боји се да их гласно толи, Он који зна да не живи да кука за промашеном срећом, да носи богаље — него да их исправља и научи ићи, Он који је одредио своје путе, насмеја се благо и засија. А ја као да чух гласове једних: — Шта ћеш нам, ко си ? — Ја сам човек и желим да познам људе. — Ми смо навикли на своју сићушну средину, ништавни живот, и ко би нам указао бољи, направио би нас несрећнима... Остави! одвратише му они као иза сна и наслонише се поново на сто. И њихова идиотска лица озари нека блажена, срећна равнодушност. Шивљи нротествоваху. — Шта ми се ту представл>а као какав светац!

Нису га разумели... И Он се одвоји, али се на њ дала читава гомила грдњи, нервозних, плашљивих. И Он међу њима виде врло многе који се, н кад грде, нонижавају и осмејкују из учтивости. И на ове носледње наљутн се највећма... И Он иде, оставља време за собом, и доћи ће сутра, да би затекао оне који ће бити незадовољни собом, који ће га разумети. Време не постоји, сутра је вечност. И Он иде... НАЈПРЕ СЕБЕ У тмулој оловној ноћи преда мном се отвара широки хоризонат, пун снаге, величине. На обзорју, тамо где се једно небо спаја с другим, твоје светло око блиста и огледа се у трептавом даљном океану. И тада бих те у лудој, ватреној страсти притиснуо уз врело тело, и исисао светлост, чар очију твојих. Али нашто ? Морам те презирати, морам... Небо сиво. Смирај. Мирис липе и њена реава сенка. Под нама мири трава, а далеко, отуд са села, допире лавеж, кавга паса. Осећам дактање ти тела и ватру. Висим о концу; ако се прекине, и сувише сам лак. — Свој сам. Ти ме у својој нискости преклињеш, уздрхтала, али ја те том више нећу. Хоћу да пузиш преда мном. Освета, освета! Но као да неко други пита из мене, неко који није ја, који је јачи од мене, већи: „Што се ниси ослободио заблуда, бар за овај часак, што ти је морал спутао мозак па и срце? Морал! зацерека се: Он се не тражи, већ равнотежа у њему...« Али што те ја правдам, када те морам презирати, морам... Шао ми те, жао, и када те жалим, криво ми је и на себе, што да се преварим у теби, и што сам овакав. Дође ми да те у мржњи, помешаној с љубављу и страшћу, узмем у руке, уздигнем изнад себе високо, у небо, тамо где би била виша и од себе, где би била над собом. Слике се рађају и разнобојним бојама бркају се, муте. Ја не знам шта хоћу и шта се од мене хоће. Љубав прелази у презирање, презирање у љубав... Предајем се вину да ми оно узмути успомене, збрише сећање, и осећам како тонем, нолако тонем у бездну, у тмину и неосећање. Ништа није горе од појимања свог пада.