Нова искра

— 229 —

Фот. Д-р Ј. ЦВИЈИЋ: мирна и'равнодушна; знао сам да за Боркана има вредности само оно што би у борбн отео и задобио и да су му у животу драгоцени само олуја и крвава борба, а да не беше створен за олаку срећу и уживања, — па, ипак, ипак, ја нисам могао својим очима веровати. А из те неверице отрже ме опет глас Борканов, који нежно позва непознату к себи. И као сваког смртног обузе ме радозналост да још боље видим ту његову отмицу, ради које беше ставио и живот у питање. (( У некој лакој одећи, мекој као свила, а искићеној разним везовима и ситним шљокицама, да је од преливања све около ње чисто сијало, она стаде нокрај Боркана, Глава јој била неновезана, покривена само неким лаким велом, а испод њега расула се чак до белих рамена густа, златна коса, као јечам пред жетву, кад га ветар развеје. Чело јој било високо и глатко, бело као снег у планини, а испод њених танких и црних обрва сијала су два лепа плава ока, чији је поглед био тако сладак и топал, а који би ка.д и кад тако силно синуо, као да је у њему каква ђаволска снага, те човеку изгледа као да га гуја ошине. И усне, као крв црвене, и брада и врат, бео и топал, све на њој, њена цела појава чинила је, да се сва крв узбуни, да жиле одскоче као да хоће попуцати, да се мозак изгуби н заборави и на свет и на л>уде, а за једну ноћ слатког и топлог миловања, па, могла је ако хоћете и глава отићи. <( }) И гледајући је тако заносно лепу, тако мађијски привлачну, где наслоњена стоји поред Боркана, ја сам се сећао оних далеких кажа о нашим вилама и змајевима, о њиховој страшној

ВОДОПАД САВОВСКЕ РЕКЕ У СТУДЕНИЦИ. љубави са старим јунацима и лепотицама, који су некада исто тако у заносу слушали ту мамљиву песму љубави, често полажући и животе своје, али и умирући у пријатном сазнању, да су им двери живота биле отворене ма и за кратко време.... (( »Цико! Моја мала, слатка Цико! (( тепао је као дете разнежени Боркан својој лепотици. »Сад те нико више не може отргнути од мене; сад нећу више чути оно твоје: »То не може бити«, што ми ту скоро у руднику иод сенком багрема добаци. Отео сам те и одвео после тако дуге и упорне борбе; па ваљда ћу и даље остати победилац над Флором Јонеском! <( . „Ја и не могу више к њему! (( рече му она, иривијајући се само уз њега. »Никад, никад! — Али те само молим да не замећеш кавгу са Флором.® »То не може бити, моја мала Цико! Ту се немој варати ! Сазна ли само Флор да си овамо дошла, онда ту мора бити борбе на живот и смрт. Ја те тако лако нећу дати од себе, а њему како Бог помогне ! (( .... »И остављајући их тако као два заљубљена голуба, ја одох тешка срца одатле. Не да помислите, да ме је завист распињала према Боркану и његовој срећи. Ја сам њему могао пожелети само оно што и самоме себи. Али ја сам знао и био тврдо уверен, да се та лепа песма, отпочета у тихој ноћи и при месечшш, не може тако лако и тако невино завршити. Флор ће најзад морати сазнати, где му се жена налази. А онда? — Онда се могло све очекивати.... (( В И било је. Моје ме предосећање није нреварило. Само што је све то тако брзо дошло, као