Нова искра

ненадна олуја, која се из небуха појави, ништећи и убијајући пред собом све, што се на њеном путу затече. И у место велених поља и шарених лнвада, што су дотле покавивали сву бујну снагу млада живота, наиђе после тога жалосна и суморна пустош и мрачни печат разорења свије се па младу и болом испуњену душу, сипљући своје јетке капље на живот пао и малаксао. А.ли тако су чудни путеви у људском жићу, којима их судбина води. Човек се, као жедни намерннк, мамл>иво пружа за оно мало јадне срећице, и док му чежња бесно распиње груди и он са страхом очекује да му се са плавих небеса зачује дивна анђеоска несма — одједном, као једнпм потезом неке више ненознате, страшне и тајанствене силе, свега тога иестане. И у безграиичпом болу своме човек са сграхом гледа, како је сва његова срећа само лепо сложеии саи, а његова радост само бескрајна немоћ према оном великом, грдном и непозпатом.« »11 на Борканову челу од неког времена све се више купили густи и тмури облаци, а из црннх очију севао је опај оштрн и л.утити ноглед, који ништа добро пије обећавао. Нисам га хтео питати, али сам се јаду досећао. с< »II у сунчев заход одем му једнога дана. Сунце је тонуло за впсока брда и од његове велике кугле видео се само један исечак, који је као круна каква последњим зрацима златио крајеве западнога неба. Боркан је седео пред кућом, поред њега стајала је она, Марицика. (С »Не могу дал.е, Боркане, не могу! с< говорила је она тужно и жалосно. »К њему нећу ни за живу главу, али те молим као брата јединога, пусти ме тамо иреко, у Влашку.... Не могу овде! Пропашћу као сасушена биљка, кад јој корена н жила нестане; увенуће моја младост, осушиће се моје усне, које су те тако силно љубиле; потамнеће светлост мојих очију, које су у теби сунце своје гледале....® »Глас њен био је притајен, али ипак сладак и ласкав, као да му је тиме хтела олакшати сву тежину тренутка. Она је стајала поред самог њега, у полусенци, окрузкена мирнсом пољског цвећа, које се свугде около ње нздизало из својих круница. Полако је шуштала материја њене одеће, а везови на рукавима као да се дотакоше лица Борканова, које је било блеђе од бледог облачка над њима. За неколико тренута као да се борио са дисајем, а онда рече гласом, промуклим и тешким: »Зашто ме више не волиш, Цико? сс Она га немоћно погледа својим јасним, великим очима, које као да беху опточене велом од суза. <(

»Шта имам још да ти кажем, Боркане, што ти до сада не рекох? Волим те, волим, волим! Ја те не бих дала ни једној другој — ја бих хтела бити вечито покрај тебе, ја бих само твоја ус/га желела и да ти увек могу рећи, колико те волим.... Али не може бити, Боркане!... Не разумеј ме криво, мили мој!... Јер такав живот води само у иропаст, а таква грешна љубав пе може остати некажњена. Не да бих се Флора бојала; ја бих и сада смела стати пред њега и слободно му у очи погледати. Али ја све више осећам, како земља бежи испод мојих ногу и како се преда мном отвара силна и дубока провалија.... Повући те собом у ту бездну, језиву и страшну, ја нити хоћу, нити зато имам снаге.... И зато ме пусти, Боркане! (< »Ти не треба да идеш без меие!... Ако тп је овде тешко, и ако жалиш за зем.л.ом својом, бежаћемо заједно! Ма где тамо у свету биће и за нас места, где нас нико не може наћи.... <( »Њено лено лице још се вшпе намрачи. II каодаје ошину иеки ужаспи, непознатп страх, оиа иокуша да побегне од њега, од себе саме. И журно и силио отрЈке се бежећи доле према Дунаву.« »Алп је Боркан задржа и опет отпоче бурно н испрекидано да говори. Она не може побећи од њега — јер њих двоје прппадају једно другом а он ће је бранити, ма и цео свет имао противу себе. Само она треба да верује њему н његовој љубави. »Реци ми, Цико! <( преклињао је он. »Само једну једину реч! Имам ли наде, реци? Хоћемо ли оставити све ово иза нас и онда заједно у далеки свет? Тамо да уживамо своју велику н топлу срећу!... Реци ми, Цико, реци! <( »Али се она не даде смилостивитп. Снажно се отрже из његових руку и потрча право према Дунаву, где је сгајао чамац Борканов. У недоумици он застаде тренут два. А затим потрча право према њој. Од једном силно и ненадно одјекну у целој долини пуцањ из пушке. Још корак два и држећи се за груди Боркан паде на зелепу ливаду. Бно је мртав.« А тамо горе на високој стени, искежен од беса и дивље радости, стајао је са пушком у руци, која се још пушила, Флор Јонеску и гледао за чамцем, који је журно секао таласе ка влашкој обали. Тамо у чамцу ветар је јасно лелујао златну п растресену косу Цикину. Јула 1911. године на Јастрепцу.

2.30