Нова искра

— 264 -

сеном понашању старе девојке. Пронашла је надимак, којим је прозвала; без сумње то је бно израз презирања, који јој је не знам како прешао преко усана, а био изазван не знам каквим, магловитим и тајанственим радом духовним. Она ми је говорила: »То је права анатемница.« И то име, пришивено једној озбиљној и пуној осећања особи, учини ми се изванредно смешно. И сам је већ нисам друкчије звао, већ )) ана,темница (С , осећајући необично уживање да сасвим гласно изговорим ту реч, чим њу угледам. Запиткивао сам баку Лекашер: М А шта нам данас ради наша анатемница?« Сељанка чисто љутито одговори: »Можете ли веровати, господине, да је узела жабу, којој је била нога размрскана, однела је у своју собу, метнула у умиваоник и превија јој ногу као човеку каквом! Зар то није обесвећење ? с< Једном, шетајући се по морској обали, купила је велику рибу, коју тек што су били ухватили, а купила је само зато, да је опет у море баци. Тађар, и ако му је било добро плаћено, изгрдио је, да не може горе бити. Чак и после месец дана није могао о том речи повести, а да не дође у јарост, и да не виче како је то велика штета. Ох! истинаје, мис Харијета је била права анатемница; бака Декашер ђенијално се досетила да је тако крсти. Коњушар, кога су Пијонером звали зато што је у младости као војник у Африци служио, имао је друкчије мишљење и обешењачки је говорио: »То је нека стара, која се у своје време проводила.« Сирота девојка, да је само знала! Служавка Селеста иерадо је послуживала, што никако нисам могао знати зашто. Може бити једино стога, што је била туђинка, друге народности, другог језика и вере. Укратко то је била права анатемница. Време је проводила у лутању по околини, тражећи и обожавајући Бога у природи. Једно вече затекао сам је како клечи у једном џбуну. Опазивши кроз лишће нешто црвенкасто, размакнем гране, и мис Харијета скочи, стидећи се што сам је тако видео, и уире у ме преплашене очи као совуљага, кад је усред дана нађете. Неки пут, кад сам у стењу радио, изненада бих је смотрио, како стоји на морској обали као телеграоски дирек, и са заносом гледа час широко море позлаћено сунчаном светлошћу, час пространо пурпурно небо. Понекад је угледам како долином брзо корача оним лаким кораком, што га само Енглескиње имају, и ја се упутим к њој, једино да видим њено озарено лице, њено сухо и тајанствено лице, задовољно од неке дубоке унутарње радости. Често сам је затицао како пред неким мајуром седи на трави испод јабуке, на крилу држи отворену малу библију и некуд у даљину гледа. Није ми се ишло одавде, јер ме је ова мирна земља привезивала својом пространом и красном околином.

.1епо ми је било у том забаченом мајуру, удаљеном од свега, а близу земље, добре, чисте, лепе и сирове земље, коју ћемо једног дана својим сопственим телом нагнојити. А може бити, треба ли да вам кажем, и мало радозналости задржавало ме је код баке Декашер. Хтео сам да мало боље познам ту чудну мис Харијету, да сазнам што се догађа у тим самохраним душама старих Енглескиња луталица. II На веома чудан начин учинили смо познанство. Довршио сам један сликарски оглед, који ми се учинио одвећ смео, а и био је. После петнаест година продат је за десет хиљада динара. Међутим био је сасвим обичан и изван академских иравила. Цела десна страна моје слике представљала је стену, огромну зупчасту стену, покривену окреком мрким, жућкастим, црвенкастим, по ком сунчана светлост као зејтин клизи. Светлост, и ако се сунце иза мене није видело, падала је на камен и као злато блистала. То је заиста вредило. Цела та страна засењавала је очи величанственом пламеном светлошћу. Лево видело се море, не оно плаво, шкриљасте боје море, већ море кречњака, зеленкасто, беличасто, па и само чврсто под тамним небесним сводом. Толико сам био задовољан својим радом, да сам га све скакућући понео у крчму. Желео сам да га цео свет види. Сећам се како сам га једиој крави, крај пута, показао и викнуо: »Погледај, пријице. Овако што нећеш често виђати. сс Дошавшп пред кућу, одмах викнем баку Лекашер, дерући се што ме грло доносило: — »О! газдарице, о! газдарице, ходите брзо и посмотрите ово. сс Сељанка дође и тупо се загледа у моје дело; њене глупе очи нису ништа разликовале, нису биле кадре распознати ни да ли је то во, ни да ли је каква кућа. Мис Харијета се враћала кући и пролазила је иза мене баш у оном тренутку, кад сам ја испруживши руке држао слику и газдарици показивао. Анатемница није могла проћи, а да је не види, јер сам се ја постарао да је тако окренем, како не би њеном оку умакла. Она, узбуђена, изненађена, стаде као укопана. Била је то, како је изгледало, њена стена, на коју се она пела, да до миле воље сања. Наједанпут оте јој се из груди једно британско »Ао сс , тако изразито и ласкаво, да се ја насмејана лица окретох к њој и рекох: — »То је, госпођице, мој најновији сликарски оглед. сс Она, очарана, смешна и разнежена прошапта: — »Ох! господине, ви на особита начин разумела природа. сс Ја се заруменех, задовољнији, вере ми, том похвалом, него да сам је из уста какве краљице