Нова искра

— 265 —

МАНАСТИР МАНАСИЈА.

чуо. Био сам очаран, освојен, побеђен. Дошло мн је да је нољубим, части ми ! За столом седнем крај ње, као што сам увек чинио. Први иут сад и она проговори, гласно понавл>ајући своје мисли: »Ох! ја тако воли природа ! <с Додавао сам јој хлеба, воде, вина. Сад је све примала с неприметним осмехом мумије. Ја поведох разговор о сликању предела. После обеда заједно устанемо од стола и почнемо се по дворишту шетати. Онда ја, без сумње примамљен огромном пламеном светлошћу, што је сунце ио мору расипало, отворим вратнице, које су на морску обалу водиле, и обоје раме уз раме упутимо се тамо као две особе које су се разумеле и прозреле. Вече је било топло и благо, једно од оних вечери, кад су и тело и душа срећни. Све је уживање, све је чаробно. Тоиал ваздух, пун мириса од траве и а,лге, милује чуло мириса својим дивљим мирисом, милује чуло укуса сланошћу својом, милује душу својом мекотом, која у њу продире. Ишли смо по ивици провалије изнад широкога мора, које на сто метара испод нас ваљаше своје мале таласе, и отворених уста, раширених груди удисали смо лак и свеж ветар, који је прешао преко океана и слан од пол.убаца морских таласа пиркао по нашем телу. Увијена у свој шал, озарена лица, оголишених зуба, Енглескиња је посматрала огромно

сунце, како се у море спушта. Пред нама, једва се оком могло догледати, једна лађа са три катарке бацала је своју сенку на разбуктало небо, а мало ближе пуштала пару, која се, димећи се, гомилала и остављала за собом бескрајан облак, који се преко неба простирао. Црвена кугла непрестано се полако спуштала. Убрзо се дотаче воде управо иза непокретне лађе, која се као у огњу указа усред пламенога сунца. Оно се постепено губило; океан га је прождирао. Видело се како тоне, смањује се, нестаје га. Са свим га нестаде. Само мала лађа показивала је свој прооил на удаљеном позлаћеном небу. Мис Харијета је страсним погледом пратила тај ватрени смирај сунца. Извесно је обузимала неизмерна жеља, да загрли небо, море, читав хоризонт. Она прошаггга: »Ао! воли... воли... воли!.. <( Видео сам јој сузе у очима. Онда опет рече: »Волео бих да сам мало тица, да одлети у небеско свод. <( Стајала је усправо, као што сам је често приковану на обали виђао, сва црвена у свом пурпурном шалу. Дође ми да је у албуму нацртам. Изгледала би као карикатура у усхићењу. Окретох се, да се не бих насмејао. Онда јој стадох говорити о сликарству, као што бих ком другу говорио; објашњавао сам јој тон, јачину боја, снагу утисака, употребљавајући