Нова искра

— 266 —

уметничке изразе. Она ме је пажљиво и с разумевањем слушала, трудећи се да ногодн неразумљив смисао речи, да проникне моје мисли. С времена на време тек рекне: »Ох! разумео, разумео. То је врло занимљива.® Вратисмо се кући. Сутрадан, чим ме угледа, одмах ми приђе и иружи руку. Убрзо смо се спријатељили. То је била честита особа, која је имала неку врсту еластичне душе, што у часу иада у одушевљење. Недостајала јој је сталоженост, као што се то обично дешава код женскиња, које до педесете године остане неудато. Изгледало је као да је потонула у неку устајалу чедност, али је у срцу сачувала нечега младачког и запаљивог. Заносно је волела природу и животиње; волела је оном љубављу, што као старо пиће узаври, љубављу чулном, коју није људима поклањала. Био сам уверен да кучка, која доји своје младе, кобила што са ждребетом трчи по пашњаку, гнездо пуио голишавих тичића, који отворених кљунова и огромних глава цвркућу, учине те од неког претераног узбуђења сва затрепери. Јадна самохрана створења, што тужна лутате око заједничких столова, јадпа створења и

смешна и жалосна, почео сам вас волети откад сам њу познао. Убрзо опазим да има нешто да ми каже, али се не усуђује, и та њена стидљивост забавл^ала ме је. Кад изјутра с торбом на леђима пођем, она се ћутећи упути са мном, очигледно очајна, што не може да нађе речи којима бп почела. Онда ме изненадно остави и брзо се хитрим корацима удаљи. Напослетку се једног' дана охрабри : »Ја волео да види како ви радила ваша слика. Пристајете ли? .Та врло радознао«. И сва се зарумени, као да је Бог зна какве смеле речи изговорила. Одведох је на најудаљеније место Пти-Вала, где сам био почео једну велику слику. Она остаде стојећи иза мене, и с особитом пажњом пратила је сваки покрет мој. Онда изпенада, бојећи се вал>да да ми ие смета, рече ми: »Хвала® и оде. Али не потраја дуго, а она постаде дружевнија са мном и стаде ме сваки дан с очигледним уживањем пратити. Понесе под пазухом своју столичицу, што се склапа — никад ми није допустила, да је ја понесем —- и седне крај мене. Читаве сахате остане тако нема и непомична, и очима прати сваки покрет моје кичице.

Не се)

П ЕХР >Р

Зрелом страшћу пехар ври, пени се, кипи, Ево пиј из њега сву младост свитања, Гризи груди докле кост до кости шкрипи, Црпи младост која о вечности сања. О, испиј је нагло, жудно и нечујно, Вај, већ сад је горка и талога пуна! Само прве капи из ње клизе хујно И звоне ко чиста и сребрна струна.

...Резни ли горчина? Тад без речи бежи. Испиј чашу само до талога сива, У ком кључа отров, што цвет пржи свежи, И из кога бије задах леша жива. А кад у смех прсне демон искушења, Пљунувши на прошлост, — смехом плач одгони, Уз смех разбиј чашу преранога врења, Цикнувши нек падне и нека зазвбни:

Тај звон биће живот и песма презрења!

М. Боји^.