Нова искра

АНДРЕА ДЕЈ1 САРТО: ЈОВАН КРСТИТЕЉ.

1М-Р1_А1\10

ПЈЕР ЛУИ

ад се залуиише велика врата уз шкрииу браве, мала Сила није испрва знала да лп треба да плаче или да се смеје, јер јој је самоћа била потпуно непозната. За време од дванаест година, дакле од њезипа рођења, никад је нису остављали дуже од пет минута саму. Свако би вече заспала у соби своје мајке која је није хтела ноћу остављати; пре подне је учила под надзором своје васпитачице; а после подне се око ње скупљала цела породица. Није се ни мало чудила што види око себе десетак лица, али јој је самоћа била непозната исто толико колико и Сигориду страх. Међутим сада је била сама, сасвим сама, за пуна два часа. Отац јој је отишао из Париза у лов. Мајка се баш била извезла и повела собом кочијаша и лакеја. Собарица и њен муж собар отпутовали

у унутрашњост да присуствују погребу неког свог рођака. Кувар и паракуварка отишли свако на своју страну, као што су чинили свако недеље. И тако је госпођица Сила остала под једином и можда непоузданом заштитом своје младе гувернанте из Мадрида, поред које је учила шпански. На несрећу и »сењорита® (тако је звала њена ученица) изгледа да је имала разлога да се шета. Тога дана је била непојмљиво расејана и нервозна, спремна на плач. Сила је њу много волела, па се распита о њеној невољи. Онда јој, изненада, сењорита рече: да ће изићи, али да њу не може повести, и да ће се зацело вратити кроз два часа; али да то нипошто не сме рећи госпођи, и да ће јој Сила своју љубав доказати тиме, ако буде још послушнија него што је у нрисуству своје учитељице. Сила обећа, не знајући шта обећава, јер се још није у своме животу сусрела са самоћом. Сењорита убоде једну велику иглу у свој црни