Нова искра

— 268 —

шешир, ж)рно пољуби девојчицу и врата се затворише за њом пре но што је Сила могла схватити шта се то догодило. Снуждена седе полако на столицу пред којом је стајала и дубоко уздахну. Цео свет је напустио! Дакле од сто њих, који је тако воле и који јој то непрестано понављају, отац и мати, деда и баба, послужитељи, гувернанта, ујаци, тетке, кузине, другарице — од свих њих ни једна жива душа није остала која би имала част да се Сили удвара. Дакле, сви су они волели још ионеког! Како то да се објасни? Сила никад није замишљала колика је невоља у таквој прилици. Устала је и ишла на прстима из собе у собу, из салона у салон. Први пут је сада плашила ова пространа палата у којој је рођена. После дугог размигпљања, Сила примети да у пустој кући влада у сред дана ноћна тишина. А ништа није тајанственије него промене које звук и светлост неочекивано изврше у појединим часовима. Без сумње, сунце је весело сијало на пољу, али због изненадног мира около ње, Сила ја дрхтала као да је помрчина. Села је полако и послушно за клавир, отворила прву свеску Шуманову на означеном месту где је био њен најлакши комад „Повратак из позоришта« и хтела је да свира. Али после првог акорда она скочи поплашено са столице, толико се звук био јако одбио од четпрп зпда. Нашавши да ће бити паметније ако не продужи, она затвори клавир. Нечујно је отрчала до прозора: велико поплочано двориште, висока затворена врата од шупе и штале била су јој већ сувише познати, а сада и пуста слика, на ко]у је управила свој замишљени ноглед. Чак је и кућица за пса чинила од одласка у лов утисак празне куће. Сила духну на глатку површину окна и полако написа по беличастој пари: »Ух! (< Али, од једном, једна мисао, једна сјајна мисао пролете кроз њену главицу. Палата је имала три спрата, а цео трећи заузимала је огромна библиотека, забрањена малој Сили. И заиста, она је сматрала да су непостижна само два највиша с.1 оја: прво та библиотека и, затим, небески свод. Ко јој смета да бар сада тачно испита, за тај један час потпуне слободе, тај први примамљиви слој који до сада није познавала? Ко је спречавао ? Савест? Не. Сила се уирављала по својој савести, али само кад се тицало погрешака или грехова чију је гнусност разумевала. На трећем спрату, као ни на првом, не би она учинила ништа што би било за осуду. Биће послушна, неће ништа разбити, ићи ће на прстима и неће оставпти никаквога трага своје тајне посете... Дрхтала је помало, пењући се. Сваки нов степен, на који витки ђонови њених ружичастих папучица нису никад ступили, у исто време је и плашио и занимао, као испитпвача путника сваки нови слој необрађи-

ване земље. Било је двадесет и осам степеника до врха. Кад је стигла до горе, Сила се наже над оградом и погледа доле- чинило јој се да гази по највишем врху на земљи. И плашљиво дете гурну одшкринута двокрилна врата, која се, у полутами, величанствено отворише као врата Тајне — и Сила, на прстима, уђе у незнани свет. II Ова се библиотека пружала као каква црква, врло висока, врло пространа и врло мрачна, са великим прозорима изнад полица. Мноштво мрких књига (Сила помисли: више од десет милиона) покривало је зидове с десна и с лева и чак позади у даљини. Сила је веома волела књиге. Ала морају бити занимљиве толике приче! Дабоме, сад сме себи допустити да мало чита. Пре свега, то неће нико ни дознати. А и никоме то не може нахудити. Зашто би јој бранили најпосле? Само, била је велика мука изабрати једну књигу међу десет милиона. Коју да узме? Најлепшу. А најлепша је била највећа. И баш се пред њом, у пајнижем реду велике полице, видела црна и златна полеђина једног огромног »т - р1апо (( . Ах, ово овде зацело и није књига! Не изгледају оне таке. Сила се сети да је некада добила на Божић један поклон, неку занимљиву игру у кутији у облику лепе велике књиге. — Кад би и то била игра? помисли она. И саже се да прочита наслов. Стајало је крупним златним словима написано: НАС100КАР II. Н I 8 Р А N 0 Н. Мала читатељка билаје још сасвим почетница у библиограФији и латинском језику, па није знала донунити целу реченицу: »На§ш§тарћогит ћјзрапогит орега 8е1ес1л881та (( ,* Метне прст у уста, па рече после извесног размишљања: — Један »На^т^гарћ Шзрапог«... то мора да је каква игра са машинеријом. Пошто је то одредила, она се одлучи. Ухвати обема рукама огромни »т-рЈапо®, велики скоро као она, и извуче га с муком, тако да је леђа заболеше. Књига, отргнута са свога вечитог места, склизну, заниха се, заљуља и паде сасвим усправно. Сила одахну, поносита са своје снаге, а још више са своје смелости; али се није усудила да пренесе тако тежак терет. Обема рукама окрете она први лист и измакну се неколико корака. Сумрак је бивао све већи. Ноћ се спуштала врло брзо. Кроз једно плаво окно спуштао се дуги сунчани зрак и освет.љавао је насловни лист књиге коју је тек отворила.

* Славна дела шпанских животописаца.