Нова искра

— 269 —

Ту је била насликана нека шпанска светица у кармелитском оделу, а иза ње се видела аФричка пустиња. У једној је руци држала бич, а у другој срце из кога је капала крв. Сила, уплашена, још више се измаче. Ускоро је у целој соби осветљена била само тужна и бледа сенка ове светице; али што је околина ностајала тамнија, то је она бивала све јаснија. Изгледало је да расте, да се миче, да покреће очи. Поветарац духну са пустиње иза ње и оживе наборе њене хаљине. Нагла је главу. Напослетку светица проговори: — Сесилија... Јадно дете, полумртво од страха, паде на колена. — Госпођо... рече. Па сетивши се за времена да треба свима калуђерицама рећи »сестро®, она, као добро дете, прошапута учтиво: — Светице... Привиђење одговори: — Не бој се! — Ох, ја се не бојим, рече Сила бела као зид: али сам се мало уплашила... опростите ми, светице. Говорећи то, посматрала је широку одећу Бесмртне, мрку мантију. бели наплећник, босе ноге у сандалама и велики бели огртач који је око ње лебдео као светлост. — Ходи ближе — рече светица — ближе. ТТТ та би да учиним за тебе ? Имаш ли о чему да ме питаш или да што тражиш? Сила се ослободи: — Да вас питам, светице? Има толико ствари што бих волела знати! А ви морате све знати кад са неба долазите. — Па добро, допуштам ти да ми поставиш три питања. Три, и ни једно више. Дакле, слушам те и одговорићу ти, дете моје. Дете одмах постави прво питање : — Зашто ми забрањују да дођем овамо? Светица полако одговори: -— Зато што су греде и даске и листови и слике у овој библиотеци, стабло и гране и листови и цветови Дрвета Познавања Добра и Зла. — Познавање Добра и Зла! — понови девојчица. Шта је то? — То је познавање живота. — Живота... понови она опет. Ох, а какав ће бити мој живот? Светица неприметно задрхта. — То ће бити твоје последње питање, мала Сила, размисли се добро! Зар не би више волела да ми поставиш какво друго питање? Али је дете, мало ио мало охрабрено, наваљивало: -— Не, не, то је све што хоћу да знам. — Ако ти одговорим, кајаћеш се што си ме нитала.

У. ПРЕДИЋ: У НАРСТВУ НЕБЕСКОМ. Сила се премишљала један тренутак, онда поново побледе и проговори умиљато: — Светице, одговорите ми, обећали сте ми да ћете ми одговорити. Онда привиђење подиже небу руку, у којој је држало велико пурпурно срце, и каплшце крви стадоше капати, прво једна по једна, као суза, на затим потоком, као јецање. — Могла бих — рече она пригушено —- о'1ворити књигу твога живота, знати како... с оје стране... у каквоме облику... и прилици... /,ли на што ? Живот свију смртних је начињен ::о једном истом калупу и, ма какав био твој живот, биће живот... Чуј ме, јадно моје дете. Ти живиш у обмани и нади: нестаће твоје обмане; све твоје наде биће покошене; никада, никада нећеш успети да сачуваш оно што волиш, ни да