Нова искра

добијеш оно што желиш, ни да остваршн оно о чему сањаш. Јурићеш за срећом у безумном трку; видећеш је увек на домашају руке, и увек ће твоја рука наићи на бездан, твоја колена падаће на земљу, а глава на колена са толиким јецањем да ћеш мислити, пред смрћу си... Сто иута ћеш умирати са својих сто снова. Послењи дан неће ти бити гори од осталих дана у животу. Бујица крви потече из издигнутог срца. — Чуј ме добро... Волећеш! Један нови осећај, чудноват, непојамно светао и нежан, обузеће твоју лаковерну душу која ће га сматрати за срећу. И што ти више радости буде обећавао, у толико ће јаче шибати твоје тело и твој разум својим троструким бичем ужаса, очајања и гнушања. Ма каква била твоја љубав, умреће у сузама, и твоји болови биће такви да их не можеш ни замислити... Срце се надме неколико пута свом силином. Црвена крв текла је непрестано. — Чуј ме још... Бићеш мати. Ах, тада ћеш мислити да си заиста нашла. пут блаженог живота. Своје дете! Своје дете! Како ћеш га желети! Какву ћеш чаробну будућност замишљати за себе и за њега! Али од оног дана када ти га Бог буде обећао, неће престати да теку сузе низ твоје лице. Ужасни болови да га добијеш, свакодневни напори и муке да му сачуваш живот, страх ако је болестан, неизлечно очајање ако ти га Бог узме као што ти га је и дао. Онда ћеш сазнати да несрећа јури на живот човечји као плима, и без престанка, из године у годину, повећава своје таласе сузама. Срце се ширило као вечерње сунце. Није му се готово више ни видео облик, јер се крв изливала свуд унаоколо. — На послетку — настави светица — изброј данас све које волиш и знај да ни један једини од њих неће бити на твом самртном одру, када будеш као старица и скоро као странкиња у том новом свету умирала сама, сасвим сама. Видећеш како твоји мили, деда и баба, једно за другим нестају са места где си их ти грлила. Видећеш своју мајку како издише, може бити после самртних мука, због којих ћеш увек задрхтати. Положићеш свог мртвог оца у растов ковчег између два слоја дрвених струготина да се његова трулеж не би процеђивала у земљу кроз пукотине сандука, закуцаног над његовом главом... — Ах!!! Сила, ужаснута до крајности, викала је, плакала, пружала руке. — Не... не... светице... не... не говорите ми тако... Она сакри главу у наборе светлоснога огртача; али, кроз ваздушасто привиђење, она се

дотаче огромнога »т-р1апо к који је још увек усправно стајао. Књига се заниха уназад и сруши са великим треском да одјекну под сводовима, докјеусред облака плавичасте прашине ишчезавала и губила се Света Тереза Исусова. Истога тренутка врата се отворише... Изненада појури дванаест млазева светлости са електричне лампе, и Сила чу свога оца како виче љутитим гласом, какав још никада није чула: — Сесилија! Неваљалице! Зар овде да те нађем! Ах, јадно дете није било у стању да му одговори. Она саслуша гнев очев као у бунилу; чинило јој се да је то викање почетак несрећа њезина живота. Испружи се на под и поче неутешно плакати. III — Хоћу да умрем одмах, одмах; хоћу да умрем одмах!.. понављала је она. Отац, забринут, подиже је на своје крило, и запита је шта јој је? Шта се то догодило? Шта све то значи? Зашто је ушла овде ? Наигга су ти очајни узвици? Али Сила није хтела да одговара. Сила је само хтела да умре. Читав час је јецала, а није говорила зашто. Плакала је наслонивши главу на раме очево који ју је полако љушкао. Па је онда изненада испричала шта јој је рекла светица, танким, слабим, једноликим и очајничким гласићем, као што је у самртника кад казује своју последњу вољу. Отац је слушао, хтео је да се покаже насмејан; али, и поред свих напора своје воље, није могао да задржи сузе, кад је прича била готова, а био је блеђи од самог детета... Онда је јаче загрли. Његове две велике руке полако обгрлише уплакану плаву главицу, и он јој рече необично нежно: — Дете моје... мало моје... утеши се... Била си кажњена, видиш, зато што ме ниси слушала. Ето шта бива са малим девојчицама које улазе у библиотеке. Оне прочитају о животу извесне ствари које не треба да знају... После кратког ћутања продунш: — ... и које нису истините! Сила га погледа својим великим озбиљним очима: — Нису истините?.. Ка,ко нису истините?.. Оно што ми је светица казала зар није истина? —• Светица је хтела да те поплаши, злато моје; али живот је сушта супротност од слике коју ти је она показала. Шивот је леи... Живот је благ... Шивот је добар... Све сама срећа! И онет се усиљено насмеши. Дете га је дуго гледало... па га стеже свом снагом дрхтећи целим телом. С Француског превео 3. М.