Нова искра

— 257 —

БЕОГРАД СЕПТЕМБАР 1911. ГОДИНЕ

Впасник, Живојин 0. ДачиЂ Краља Александра улица број 26.

„Нова Искра" излази сваког месеца. Цена: на год. 16, по год. 8, четврт год. 4 дин.; ван Србије: на годину 10 Фор. или 20 дин. у злату. Претплата и све што се тиче администрације шаље се власнику „Нове Искре", а рукописи уреднику. Рукописи се не вра"Нају; накнадно тражење појединих бројева извршује се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

Уредник, Риста Ј. ОдавиЂ Капетан - Мишина улица број {

К Р А Ј (ПРИЧА)

а скочањену земљу спуштао се ситан и оштар снег. Хладноћа. На улицама ретко где да се могла видети жива душа. Из варошке болнице, која је више личила на какву средњевековну хапсану него на кућу са именом тако великог хуманог смисла, кренула се пратња најскромнијег изгледа. Таљиге са једним коњићем, на њима прост и неоФарбан мртвачки сандук, на предњем крају тога сандука згрчио се таљигаш са дизгинима у једној и прос/гом и неооарбаном крстачом у другој руци, пред коњићем свештеник и за сандуком гологлав човек обријане браде и бркова, у лаком кратком капуту. Слика, заједно са свештеником, слика беде и невол>е људске. И споредним улицама, које су иредстављале најкраћи пут, пратња стиже на гробље. И сандук спустише поред отвореног гроба у горњем крају гробља који општина још није доспела оградити. Хладно, много хладно. Најежио се свештеник, дрхти таљигаш, тресу се гробари, а човек обријане браде и бркова модар је као чивит и зубма цвокоће. На двоје на троје свештепик сврши опело и гробари већ подметнуше конопце под сандук да га у гроб спусте, али се у томе тренутку човек у лаком и кратком капуту испрси, извади из џепа неку исписану хартију и из ње дрхтавим гласом поче читати: »Тужни зборе! Богињу Талију и њен величанствени храм задесио је један тежак удар: једна од њених ирвих будућих свештеница склопила је своје божансгвене очи једном за свагда. (< »Добра покојнице! — — (( — Пријателзу — рече му свештеник — мени

је хладно, сви дрхтимо, а теОи је, чшГц^рЈ-ренајгоре. Бог нека је прости, она се мука">нростила, и то нека јој буде сав помен на земљи — у удољи плача и невоље... Онда скиде епитрахиљ, сави га и метну под пазухо и оде. И таљигаш се прекрсти, па и он оде. Гробари спустише сандук у гроб и почеше га журно затрпавати. »Добра покојнице! — наставио је човек читање хартије као да није чуо речи свештеникове нити видео шта се пред њим дешава. — Рођена си у беди и невољи. А није право што је судба с тобом одиграла једну тако страшну игру. Није право, јер је у твоме срцу било огњиште добра и милости, јер су твоју дуглу загревали најузвишенији идеали једне истинске, једне рођене уметннце. И ако те нико није довол>но ценио, и ако ћеш лако бити заборављена као згажени стручак најплеменитијег цвета, пониклог украј пута, твоја светла успомена живеће у души која је живела за тебе, да сад живи за твој тужни гроб — — с< И заплака се човек обријане браде и бркова у лаком и кратком капуту. — Господине — рече му један гробар 'оће ли да падне нешто на пиће ? Човек тек тад виде да је ггред њим све свршено и сузне очи му се зауставише на већ пободеној крстачи која му се учини и сувише мала, и сувише сиротињска. — Дођите вечерас у позориште — рече он гробарима — пустићу вас на галерију. И кад оста сам са тим хладним гробом, он се поново заплака, заплака се свим животом, свом несрећом својом... Чеда Попови-ћ.