Нова искра

— 258 —

Она није жена као друге жене. Никад није била материна маза: Под туђинским кровом усамљена вене, Страшљива и чедна, скромна, без мираза. Она није чула ласку каваљера, Нити кадгод виде свилене лепезе: Заношена низом наивних химера, Уз старинску песму ситно цвеће везе.

Она не зна шта су девојачке ћуди И вечерње шетње по Калемегдану: Младићски јој поглед не окаља грудиЊу помињу само лепу и ваљану. И из дана у дан погурена ради, Са осмехом чистим на уснама бледим: По свиленом платну цвет до цвета сади, Док јој младост тужи у власима седим. Момчило Милошеви-ћ.

ЈУТРО, ПОДНЕ И ВЕЧЕ

иј)!?! ^аслоњена на свилено јастуче стајала је на прозору стара госпа. Градски часовшшШ нипи откуцавали су пети час поподнева. Њихови метални гласови допирали су и 'I чак до ње и умирали далеко негде изшЈ ||з над кућа у сивом зраку јесењег дана. Вече! Она немарно махну главом као да потврђује сопствене мисли, и баци кришом поглед на суседни прозор на коме се указаше два свежа, румена лица. У тренутку се обоје изгубише за свиленом завесом, и кроз паучинасти вез виделе су се још за часак две чврсто загрљене сенке. Затим је ветар зањихао празном завесом и унутра је било све мирно. Њени суседи повукли су се тренутно у дно тамног салона, али је она пре тога ипак видела како је млади човек спустио један нежан иољуб на кестењасту локну. На улицп је било још доста јесењег сунца. Зраци су плавили зеленкасти гранит и по прашини гњурали се врапци. Понекипут листак залутао би испред прозора. Тешка пиварска кола промакла су споредном улицом, протутњао трамвај с послугом и два немарна путника, једно гараво девојче врелих очију окретало се ко зна који пут за дугокосим студентом. Окренуо се и он и дуго за њом гледао погледом чежње и снова. Лепа, стара госпа необично се осећала. Зрак јој је голицао прса притиснута временом и корзетом, и чинило јој се да на образу осећа сту-

дентов поглед, на коси суседов пољуб. Зашто? То нпје знала. А кад се улица испразнила и зраци добили боју прашине она је опет прошаптала: вече! Лепа, стара госпа осећала се млада, она је у тихим вечерима тако много волела јутро и младост. Лепа, стара госпа волела је живот и снове. Она је и сањала. У мирним вечерима увехнуле целе, хладне јесени лепо је сањати о пролећу... Тоје билоједног априлскогјутра. Први пут тада видела је она свога аокојиог мужа код старе тете. Весео и задихан, упредајући своје велпке бркове, причао је он пуно лепих ствари њој, размаженој и враголастој шипарици. Како је лепо причао ! И тета га је слушала задивљених очију. После су прошетали. Шетајући дугом алејом он се тресао од смеја и ознојио као мало дете. — Вама је топло, да се вратимо ! приметила је она. — Нашто ? Тада се насмешио и додао: — Између сунца и звезда не може бити хладно! — Звезде? Где их видите? упитала је. — У вашим очима, госпођице!.. И стара госпа порумене исто као и онда и спусти поглед на тротоар. Затим су се верили, венчали и били срећни...