Нова искра

— 259 —

'ШШ

Љ. ИВАНОВИЋ: Једна залутала буба-мара заустави се на плинтаној простирци испред ње. Она се саже и таман диже руку а из недара јој испаде, златни медаљон и мали пророк наивних раширив своја ватрена крилагаца одлете поиово у сури зрак. А златни медаљон расклопи се и показа фотограФију дивног младића. Госпа се саже, пољуби лепу слику и загледа се... Давно је томе кад је ту слику друкчије љубила, кад је грлила модел са ког је слика снимљена. Давно... године су прохујале. Она је тада била још доста млада, јотл свежа — тек зрела жена — сочна кб тамни грозд бремене лозе у августу. Њен стари муж оронуо, уморан тражио је мира и радо играо санса после ручка. Али у каФани се није могло спавати, а он је тако радо спавао иза друге партије. Код куће, пак, били су сами. Сем тога она се нерадо лаћала карте, она је хтела живота, шале, шумног смеха. Најзад

ЈЕДНО ДВОРИШТЕ. се нашло погодно лице за обоје. Студент Петровић, даљни рођак њезина мужа, био је млад, леп и сиромах. Имао је још две године студија и знао играти карата. Они га примише к себи и од тад пође на боље. Стари је, после свршене партије, стално као победилац одлазио у своју постељу, а млади студент и госпа у салон за клавир, да тамо на миру уживају у лепотама великих мајстора... Једнога дана, пред свршетак студија, младић је дошао раније дома. Стари се, мимо обичај, задржао дуже у граду. Било је подне и лето. Топлота дана гасила се под тешким завесама с последњим звуцима једне Шопенове Фантазије. Тихо су умирали нежни звуци, на старим тапетима играле плаве сенке и у госпиним очима буктао ионор од пакла. Тада су им се главе додирнуле изнад нотног система и она обамрла пала на његово раме. Сироте млечне, блиставе